Србија се ове суботе присећа фудбалске легенде која нас је напустила у 81. години живота. Драгослав Шекуларац преминуо је након велике борбе са здравстеним проблемима. Један од најбољих дриблера које је Југославија имала заувек ће остати упамћен по својим партијама на Светском првенству 1962. године у Чилеу.
Играло се четвртфинале Мундијала, а наспрам селекције Југославије стајала је моћна Западна Немачка. Једна од највећих фудбалских сила тог времена. Права утакмица да популарни Шеки засија пуним сјајем.
Оно што је радио Немцима на том шампионату, остаће заувек упамћено. Буквално их је у фудбалском жаргону – злостављао. Ломио, слао по „бурек“ није тада много јачи противник знао шта га је снашло. Покушавали су да пронађу начин да зауставе Шекуларца, али није ишло.
– На светско првенство у фудбалу које се играло 1962. у Чилеу нико нас није испратио. Штампа нас је прекрстила у губитнике и нико није рачунао да ћемо нешто озбиљније одиграти тамо. Стигли смо тамо месец дана пре прве утакмице и вредно тренирали сваки дан. Аклиматизовали смо се и били спремни за турнир у којем смо победили Западну Немачку и Уругвај и изборили пласман у полуфинале првенства. На мечу с Уругвајем наместио сам два гола, а противнички играчи направили су шпалир кроз који сам праћен аплаузом изашао са терена. То се више никада није догодило ни на једној утакмици светских првенстава у фудбалу. Те године сам уврштен у најбољи тим света – говорио је једном приликом Шекуларац.
– По повратку у Југославију навијачи су ме на раменима носили по Београду. Неколико пута умало нисам челом треснуо о асфалт. Нешто слично се догодило једино још Ђорђу Марјановићу. Док смо играли у Чилеу полуфинале светског првенства пред 6.000 људи нисмо ни слутили колико су нас у СФРЈ заволели. Пријатељи су ме зафркавали да клинци вриште за мном као за Битлсима. Касније су ме навијачи неколико пута носили на раменима од Аутокоманде до Теразија после дербија у којима смо скривали лопту играчима Партизана. Они су играли дисциплиновано и на снагу, а ми смо их на малом простору у играчком вицу возили као у луна-парку. Играли смо ко Бразилци и није ни чудо што се стадион Црвене звезде зове Маракана – причао је Шеки.
Наша селекција је тада прошла даље голом Илије Радаковића у 85. минуту. Ипак, Чехословачка је била боља у полуфиналу (1:3), а треће место измакло је против домаћина Чилеа који је голом у последњем минуту меча успео да слави.
