Ових дана смо сведоци криминалног, терористичког акта црногорске власти, акта усвајања крајње проблематичног Закона о слободи вероисповести. Овај закон предвиђа отимање црквене имовине која је у власништву Српске православне цркве – митрополије Црногорско-приморске, епархије Будимљанско-никшићке и мањих делова још двеју епархија које пресецају државне границе Црне горе. Имајући у виду да је председник Црне Горе, Мило Ђукановић, недавно изјавио да је следећи циљ његове политике да оснује аутокефалну Црногорску православну цркву, овим законом мора да отме имовину од једине признате и историјски утемељене цркве и да је, вероватно, додели распопу, коцкару и криминалцу Мирашу Дедеићу — то је лакше и боље — има много светиња, али има и много реликвија. Тако би епархије које је оснивао Свети Сава, а њима управљали Свети Василије Острошки, владика Данило, Свети Петар Цетињски и Петар Петровић Његош, требало да припадну крајње сумњивим особама, а све у служби мафије која је на челу државе.
Међутим, познавајући метод рада наших непријатеља за које ради и заблудели Мило Ђукановић, да ли ће стати само на Црној гори? Распоп Мираш Дедеић је у инетрвјуу за Дневни аваз споменуо Босну и Херцеговину и Београдски пашалук, да ли он то говори о НАТО циљевима у Православљу? Босна и Херцеговина је следећи плен НАТО пакта, а да ли ће Срби из Републике Српске успети да се одупру томе, ако видимо шта се дешава у Црној Гори после уласка у НАТО пакт, али и пре тога. Самозвана терористичка република «Косово» је хтела да уђе у УНЕСКО, јер би јој то била увертира за одузимање српских светиња на подручју Косова и Метохије и, вероватно, стварања њихове квазицркве у српским црквама, које су, сваки пут када су могли, палили и скрнавили.
Проблематични закон је, мало је рећи, усвојен на проблематичан начин. Полиција је упала у скупштину Црне Горе и похапсила све оне који су били против закона, али је онда народ широм Црне Горе устао. Било је сукоба са полицијом, а јунаци из полиције (који се вероватно крсте и славу славе), насрћу на Епископа Методија. Ако је тачно да је Епископа Методија напао бивши професионални каратиста, а сада полицајац, онда се на тај напад може гледати као и на покушај убиства. Међутим то је родило и јунака који је дао отказ у полицији јер се крсти и слави славу. Без обзира на спорадичне сукобе са полицијом, којих је све мање, народ се непрестано окупља и не одустаје од одбране светиња. На који начин крими режим планира да отима светиње? Колико ће бити полицајаца који ће хтети да разваљују цркве и манастире, да хапсе и туку? Државни врх Репулике Србије се у овом тренутку није оглашавао званично, али се могу чути мишљења и ставови, што приликом јавних иступа или у Народној скупштини.
Студенти Београдског универзитета су били много прецизнији и практичнији. У року од три сата, организовали су миран протест испред амбасаде Црне Горе и јавно изнели предлоге и захтеве. Амбасаду Црне Горе води човек по имену Тарзан. Око хиљаду студената је лепа покретачка енергија за буђење успаване Србије којој никако не сме да буде дражи Нотр дам од Цетињског манастира, Острога, али и свих оних на Косову и Метохији, у Херцеговини, Босни, Далмацији. Лепо је што и муслимани у Црној Гори стају у одбрану светиња — савез Православља и Ислама је, посебно у последње време, показао да је могуће деловати заједно у заједничком интересу и са сличним односом према вери — ни православци, ни муслимани не тргују вером, осим ретких отпадника и издајника.
Такође, Епископски савет СПЦ у Црној Гори је изопштио из цркве све који су предложили и изгласали Закон о слободи вероисповести и одлучио их од Светих Тајни. У Саопштењу, Епископски савет наставља: “… и налажемо нашем богољубивом свештенству да им, по ријечима Светог Петра Цетињског, ‘никаквога посла црковнога’ не обавља, до њиховог покајања, за које се молимо.”
Шта је нама наша Црква? Црква је наша кичма, а наши непријатељи управо желе да нам сломе кичму. Српске државе су била свакакве, али се црква није мењала. Српски народ, и кад није имао државу, имао је Цркву која је била са народом у најтежим тренуцима и лутањима по Европи. Свакакве личности су прошле кроз њу, има лоших, али они најбољи су нас уздизали до небеса – Свети Сава, Свети владика Николај Велимировић и до данашњих дана блаженопочивши патријарх Павле. Црква је институција која треба да нас, и поред свих разлика у дијалекту, партијашењу, идеологији, сједини у Христу и сачува од мамонске савремености и хладног погледа робота.
А зашто нам ломе кичму и убијају дух? Ако пратимо Хантингтонову тезу о сукобу цивилизација на верској основи, ваља споменути да се управо по вери и духу и разликујемо. Онај ко жели контролу над светом, жели и контролу над душама и зато се превише фаворизује индивидуа, али, не лепа, заокружена индивидуа, него егоистична и потрошачка, која не може тежити никаквом сједињавању ни са чим, мислећи само на себе. Православље је управо брана од тога, јер ненаметљиво гаји појединца кога учи духу и спрема га за сједињавање са Христом. Крајњи циљ и јесте хармонија, а то, очигледно, некима не одговара — то и јесте узрок напада на Православље. Србија је верујућа земља и овако погубљеној, подељеној и измученој, једино Црква и тежња ка духовности дају импулсе које поједине структуре по сваку цену желе да прекину. Овим нападом на светиње,, наши импулси морају да се појачају и морамо, барем наш однос са Богом да сачувамо и да ту не могу да дирају. Дошло се до црвене линије — овог пута до духовне црвене линије – коју морамо да држимо као Паштрик и Кошаре.
Матија Чалић
