Зета је била један од најважнијих дијелова државе Немањића јер је држави пружала излаз на море, а служила је и као главни извор соли у српској држави. Такође су кроз Зету пролазиле многе трговачке руте које су снабдијевале Србију (тачније српску властелу) многим скупоцјеним стварима као што су били егзотични зачини, шећер итд. Градови на обали, као што је рецимо Котор су уживали привилегије и били су центри трговине. У Приморју је такође био присутан јак католички утицај, а католицима је обезбијеђивана слобода вјероисповијести.
Зета или Дукља је такође имала државну традицију која је сезала у прошлост до 11. вијека, прије саме династије Немањић. Сам Вукан Немањић се прогласио КРАЉЕМ Зете још док је Стефан Немања управљао Србијом. Овај Вуканов потез се може узети као један од разлога за Немањину одлуку да престо Србије остави Стефану. Вуканов син Ђорђе је такође био краљ Зете, иако је већ тада постојао посебан краљ Србије тј. Стефан Првовенчани. Између ова два владара није увијек владала хармонија. Постоје извори који упућују на то да је Стефан отјерао Ђорђа из Зете и на његово мјесто поставио сина Радослава, мада је сам аутентицитет тих извора доста дискутабилан, a и Ђорђе се спомиње на трону и 1242, 15 година послије смрти Првовенчаног. Засебну зетску краљевску титулу је носио и Ђорђев брат Стефан.
Урош I је, о чему се већ раније говорило, увео централистичку управу и укинуо власт локалних грана династије, тако да се власт Вукановића у Зети завршила у ово доба, мада утицај Вуканових потомака није нестао, што видимо из ктиторских подухвата Стефана Вукановића који је подигао Морачу. Ипак, из Урошеве титуле „краљ српских и поморских земаља“ видимо да се Зета одвајала од остатка српских земаља. Наравно, ово не значи да Зета није била српска земља, али упућује на то да је имала посебан статус у немањићкој држави.
Зета је имала другачију културу и традицију од остатка Србије због своје веће повезаности са Западом, развијенијим градовима и посебном оријентацијом ка трговини.
Извор: Историја Срба
