Опет они “паметни” и “умерени”, што нам броје зубе, згражавају се над нашим музичким укусом и начином разговора, тврде како смо заостали и превазиђени и како фудбал и политика немају ама баш ништа заједничко, па је стога непотребна тензија око вечерашње утакмице, која је као и свака друга.
Не само да фудбал и политка имају нешто заједничко, него је фудбал највиши облик политике – ко не верује, нека пита милионе Енглеза и исто толико Аргентинаца како су се осећали после оног гола једног и непоновљивог Дијега Марадоне; нека пита Западне Немце зашто су се осећали као губитници када су били прваци света јер су изгубили од источних комшија; нек размисли о сузама хрватског коментатора после оних 2:2 на Максимиру или нек погледа како се Белфаст тресао, а камера ББЦ-а дрхтала 7. септембра 2005. године када је гол Дејвида Хејлија вратио за све неправде Лондону.
И баш зато, овако “крезуби”, “затуцани” и “необразовани”, морамо приметити – да, бре, “силујте” вечерас те Албанце, јер се не ради ту о три бода, или о проласку у другу фазу или о 90 минута на Мондијалу. Више је ово од игре и више од утакмице. Ко мисли другачије, нека прати поло – ионако је то спорт за господу, а нас рају нека пусти да се ложимо.
Сваки старт Тошића и Ивановића, биће данас одговор на оне који су ломили крстове и палили цркве; сваки дриблинг Тадића и Сергеја биће одговор на каменице, понижења и претње који Срби на Космету трпе; сваки напад Митровића биће шамар онима којима су руке краве до рамена, а данас глуме државнике.
Није улог три бода – улог је национално достојанство. И неће оних једанаест које Крстајић пошаље на терен бити фудбалери, него амбасадори. У дипломатском рингу, са једне стране част, право и понос, а са друге, у Шаћирију и сличнима оличено све супротно томе.
Јасно је да победа данас неће вратити Космет. И неће решити проблеме. Срби доле неће живети боље, свануће нови дан, који ће бити исти као претходни. За пет или десет дана, неће се ни причати о овој утакмици.
Не, неће вратити Космет. Али ће вратити понос. Вратити мало правде у овај искривљени свет саткан од неправде. Ставити осмехе на лица муке, натерати угњетене да дигну главу и са пркосом у очи гледају угњетаваче.
Не, фудбалери, не играте данас против Швајцарске – играте за Србију. И за бољи свет. Учините га таквим, у тих деведесет минута. Да Правда дигне руке, а Сила заврши на земљи у сузама. Макар једном. Макар вечерас. За све нас!
Т. Ловрековић
