Многи велики умови и пре свега велики Срби и људи, имали су ту несрећу да живе и стварају у времену које је било најтеже за такве који су се својим Српством дичили и поносили. Један од њих је био и славни књижевник Борислав Михајловић Михиз.
Михизино стваралаштво заправо и не памти друга времена јер је оно започето тачно када и комунистичка окупација ових простора и трајало је до њеног самог краја, када се уједно са Михизиним стваралаштвом гаси и његов живот 1997. Вероватно због тог утицаја (не)времена, он је од почетка свог стваралаштва заузео један чврст став којег се непроменљиво држао до краја свог живота: „Југословенство је демонтажа Српског народа.“ Сличан став су делили и многи други српски интелектуалци и слободно можемо рећи највећи људи тог времена попут Црњанског, Пекића, Јовановића и само је било питање времена када ће се њихово предсказање указати и свима нама, маси обичних људи.
Сваки од ових наведених људи који је храбро заузео овај очигледан став, имао је исту животну судбину – судбину изгнаника. Комунистички режим није људе класификовао по њиховој исконској вредности интелекта, знања, чистоте и доброте већ искључиво по подобности или неподобности сопственом режиму. Зато је и сваки од ових храбрих људи прогнан из своје окупиране земље у коју се већина од њих никада није ни вратила. Михиз као нешто млађи од њих, није имао исту судбину изгнаника али се као такав заправо осећао готово читавог живота, живећи у земљи и народу коју више није препознавао, а која је све време држала упрет прст у њега оптуживаћи га да је опасни националиста.
Многи његову смрт пореде са крајем Милоша Црњанског, говорећи да су обојица имали намеру да умру – Црњански је одбијао да узима лекове, а Михиза се повукао у унутрашњу пећину ћутње и у њој заувек отишао у вечност.