Престолонаследник Александар ангажовао је, преко америчког бизнисмена Џона Џеја Камара, лобистичку кућу Парк Стратеџис из Њујорка, коју води бивши сенатор Алфонс Дамато, како би му помогли да америчке власти деблокирају злато Карађорђевића, које стоји у трезорима америчких Федералних резерви још од II светског рата, преносе српски медији.
Вест о лобистичким активностима српског престолонаследника заправо и није нова. Објавио ју је пре скоро годину дана амерички веб портал opensecrets.org, који је гласило Центра за одговорну политику. Престолонаследник Александар тражи да се његовој породици врати део злата које су америчке Федералне резерве заплениле почетком II светског рата. Ради се о 41 667 килограма злата, међу којима се наводно налази и део личног злата Карађорђевића.
Трошкове лобирања, према јавно доступним подацима плаћа Камаро и до сада је на рачун лобистичке фирме уплаћено 260 000 долара – 2018, када је сарадња почела, овај бизнисмен из Охаја платио је Даматовој фирми 20 000 долара, док је наредне године платио четири пута по 60 000 долара.
Фама о злату измишљена је како би се Карађорђевићи облатили
О злату које је са краљем Петром II напустило земљу током Априлског рата испредају се различите легенде, а написи у медијима о злату Карађорђевића још увек распаљују машту – често се у овим легендама меша шта је имовина некадашње краљевине са оним што је била лична имовина српске и југословенске краљевске династије.
Фама о злату Карађорђевића, према речима историчара Милоша Тимотијевића, аутора студије „Злато четника и партизана – деконструкција једног мита“, траје од 1941.
„Прво је немачки окупатор инсистирао на свему томе, па комунисти током рата, а нарочито након 1945, јер симболика злата има снажно упориште у митологији српског народа и свих других народа света. На тај начин су желели да облате Карађорђевиће, да су узели народне паре, народно благо, и да су га потрошили. То је, просто, био део њихове пропаганде“, објашњава он.
Југославија је пред почетак рата, марта 1941, у својим трезорима имала 84,5 тона злата. Поређења ради, данас Србија има највеће златне резерве у региону и оне износе 32 тоне овог племенитог метала. Злато које Карађорђевићи потражују пренето је у САД пред почетак рата, из страха да би у случају ратног пораза оно могло да падне у руке непријатеља.
„Судбина чехословачког злата, које је 1938. припало Немачкој, условила је да Пољска, Норвешка и Југославија своје злато најпре пребаце у Велику Британију, а касније у САД“, каже Тимотијевић.
Од 84,5 тона злата, 20 тона продато је у Америци, јер је тадашње америчко законодавство државама у рату забрањивало плаћања у злату, тако да су југословенске резерве износиле 64,5 тона злата. Од те количине, 11,2 тоне било је у Лондону, а 41,6 тона у Њујорку. У Југославији је остало око 10,7 тона злата, наводи Тимотијевић.
Злато које остало у Југославији, пребачено је из Београда у унутрашњост земље – 1,1 тона склоњена је у Сарајево, а 9,6 тона у Ужице. Током Априлског рата, то је злато транспортовано прво до Мостара, а затим до Никшића. Око 600 килограма тог злата понела је са собом краљевска влада за Лондон. Ово злато предмет је посебних легенди.
Тимотијевић тврди да је сво злато, оно које је сматрано државном имовином Југославије враћено Титовој Југославији. Злато које се налазило у трезорима Федералних резерви САД, враћено је 1948, када су југословенске власти потписале два споразума са САД – према првом споразуму, део злата у вредности од 17 милиона долара искоришћен је за одштету америчким држављанима којима је у Југославији конфискована имовина. Према одредбама другог споразума, Вашингтон је деблокирао југословенско злато у вредности од 47 милиона долара, али је задржао 17 милиона долара у злату, што је тада износило око 15 тона драгоценог метала.
У швајцарским банкама да, али у америчким…
С обзиром да је проблем злата краљевине Југославије решен 1948, до сада се није постављало питање, барем не јавно, има ли у америчким трезорима личног злата српске краљевске породице. Стога вест о лобистичким активностима престолонаследника звучи изненађујуће, чак сензационално.
Проблем је, према Тимотијевићевом мишљењу, у томе што се не зна колико је тачно било личног злата породице Карађорђевић. Петар II Карађорђевић и породица Карађорђевић имали су сопствено злато, злато које није припадало држави, него је било приватна својина, објашњава он. И југословенске комунистичке власти правиле су процену имовине краља Петра II, али ни у њиховим извештајима не помиње се приватно злато Карађорђевића у Америци.
„Комунисти су 1953. направили један елаборат о томе шта краљ Петар II поседује у иностранству и тада су закључили да поседује акције Борског рудника, обвезнице француских железница у вредности од 600 000 франака, акције петролејских компанија у Америци, акције париског метроа, полуге од 200 килограма злата у швајцарским банкама и преко 4000 акција Београдске задруге. Колико је износила вредност акција не можемо сада да проценимо, али закључак је да је имао злато у швајцарским банкама“, каже Тимотијевић.
