Навршило се 18 година од зверског напада Албанаца на српску децу у Гораждевцу. Пунолетна је постала цела једна генерација рођена 2003. године. Знају ли они шта се десило Србима у Гораждевцу 2003. године, године када су рођени? Албанци су 13. августа 2003. године, напали српску децу.
Српска деца убијена су из аутоматског оружја, рафалом, док су се купала у сеоској реци Бистрици. На лицу места, 2003. године убијен је Иван Јововић (19). Пантелија Дакић (12) је повредама подлегао у Пећкој болници. Марко Богићевић (12), Драгана Србљак (13), Богдан Букумирић (14) и Ђорђе Угреновић (20), тешко су рањени. Албански злочинци нису никада пронађени, а истрага је обустављена 2010. године. Средином и крајем 2015. године, на ово село извршена су још два готово идентична напада, срећом без жртава. Не треба да нас чуди да починиоци никада нису пронађени, због тога што нико није одговарао за још већи злочин, за Мартовски погром (17.-19. март 2004.). Тада су Албанци су починили организовани погром над српским цивилним становништвом на КиМ. Убијен је и протеран је велики број Срба, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српски културно-историјски споменици. Албанци су прогнали више од 4.000 Срба, Рома и Ашкалија, убили 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије (цркве и манастири СПЦ) и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. За све ово нико није одговарао.
За Гораждевац сам везан због тога што сам помагао ту енклаву и био тамо неколико дана током јула 2004. У априлу 2003. године, на моју иницијативу, као председника Извршног одбора, општина Стари град је почела редовно финасирање енклаве Гораждевац, Пећке патријаршије и манастира Високи Дечани, у износу од 3,6 милиона динара годишње (по 100.000 месечно енклави и свакој од ове две српске светиње). Та средства општина је уплаћивала до средине 2008., пуних 5 година. Осим тога општина Стари град, је прикупљала и другу материјалну помоћ, коју је слала посебним аутобусима у Гораждевац. У јулу 2004. путовао сам у Гораждевац, када сам предводио општинску делегацију која је аутобусом превозила вредну материјалну помоћ за гораждевачку школу „Јанко Јовићевић“. У Гораждевцу смо провели 3 дана, а посетили смо и Пећку патријаршију.
У мају 2008. општина Стари град је Гораждевцу купила комбајн марке «Змај», прскалицу за жито и берач кукуруза. Захваљујући помоћи општине Стари град, малишани са Косова и Метохије – из Гораждевца, као и расељена деца из колективних центара, стотине њих, боравили су више пута у дечјем одмаралишту „Стеван Филиповић“ на Дивчибарама. Слали смо децу из Гораждевца на море, више пута, током година. Улагали смо средства у поправку и изградњу кућа у Гораждевцу. Када ми је престао мандат у општини Стари град, после избора 2008. године, финасијска помоћ Гораждевцу и СПЦ-у је нажалост, вољом власти општине (ДС) замрла.
Паралелно са тим сам у оквиру ДСС, 2003. године, покренуо иницијативу, да и друге општине и градови где ДСС врши власт, по моделу Гораждевца, помажу и финансирају српске енклаве на Косову и Метохији, јужно од Ибра. Направио сам план, програм под називом ,,30 општина за 30 енклава“, када сам упарио тридесет градова и општина, са тридесет српских енклава, и Извршни и Главни одбор ДСС су то прихватили. Око пола године сам координисао целу ту акцију. Нажалост људи ДСС у власти у општинама и градовима нису имали ни воље, ни снаге, да помогну тим енклавама, више од једном. Због чега, питам се и данас? Вероватно су били патриоте на речима, али не и на делу?
И овде повлачим једну значајну паралелу између ДСС и СНС. Као што сте видели из онога што сам рекао, ДСС је био јак на речима, али слаб на делу. Српска напредна странка и Александар Вучић су својим доласком на власт, подигли помагање Србима на КиМ, на један много виши ниво. На највиши ниво. Канцеларија за КиМ и Александар Вучић су за Србе на КиМ, од 2012. године, до данас, урадили више него било ко други сто година уназад. Тако се од 2012., до данас, институционално, материјално и изванредно организовано, помажу све српске заједнице на КиМ, онако како сам ја то покушао планом ,,30 општина за 30 енклава“ и онако како је општина Стари град помагала Гораждевцу. До доласка СНС и Александра Вучића, помагање српским заједницама на КиМ је било повремено и неорганизовано. Од 2008. до 2012. ситуација је била још гора. Тада је режим Тадића, Ђиласа и Јеремића нанео непоправљиву штету напорима Србије у вези КиМ. У њихово доба Косово је прогласило независност, коју је признало деведесетак држава. Тадић, Ђилас и Јеремић су преговоре о КиМ пренели из надлежне УН, у ненадлежну ЕУ. Они су 2008. успешно потурили Србији мисију Еулекс, представивши је као мисију УН. Тадић, Ђилас и Јеремић су пред Скупштином УН, неспорно питање суверенитета Србије учинили спорним, штеточинским захтевом Међународном суду правде, о легалности једнострано проглашене независности Косова.
Од 2012. године до данас, Србија, СНС и председник Александар Вучић не дозвољавају да се догађају онако ужасне ствари на КиМ и по интересе Србије, какве су се догађале од 2000. до 2012. године. Сетимо се да су досовске власти, без основа аболирале Аљбина Куртија, крајем 2001. године. А управо је он, данас, генератор мржње и деведесет напада на Србе на КиМ, у овој години.
