Његов злочиначки пут почиње још од Великог рата када је као подофицир аустроугарске војске командовао хордама из 42. загребачке “вражје” дивизије, 25. пуковније чувене по својим злочиначким активностиома, у покољима и масакрима у западној Србији 1914. године. Као такав је добио два одликовања за иживљавање над српским женама и децом у Мачви и Подрињу. Његов крвави пут се наставља преко учешћа у Октобарској револуцији,и учешћа у Шпанском грађанском рату у коме је као цинкарош и ликвидатор НКВД отерао у смрт 800 својих другова који су били боље од њега рангирани у хијерархији коминтерне, те сарадње са усташама тридесетих година XX. века на рушењу Краљевине Југославије, и сарадњe са нацистима од 6. априла до 22. јуна 1941. године. У марту 1943. године шаље Кочу Поповића, Владимира Велебита и Милована Ђиласа у Загреб да преговарају са Немцима и усташама о вишемесечном примирју.
Завршне злочине је направио на крају рата када је у злогласним чисткама побио све неистомишљенике чији број износи готово 300.000, од којих је само у Београду било 30.000. Тито јесте побио усташе у Блајбургу 1945. године, тек онда када му више нису требали. Зашто их није убијао 1941. или 1942. године већ је са њима преговарао и сарађивао? Никада није напао Јасеновац иако је био слабо брањен. Чекао је да усташе одраде прљав посао за њега. Након тога му више нису били потребни.
Тито је те Хрвате жртвовао, али је добио ХРВАТСКУ ДРЖАВУ. Блајбург је био обрачун са политичким противнцима и неистомишљеницима, а не антифашистичка борба. Блајбург представља темељ хрватске државе. Као што је Милош Обреновић жртвовао Карађорђа за већу аутономију Србије, тако је Тито жртвовао те Хрвате за будућност нове хрватске државе. Тада је ударио темеље овој данашњој неонацистичкој држави Хрватској, која је као и пре, недавно постала члан Четвртог Рајха ( ЕУ ).
О злочинима на Голом отоку југословенском алкатразу, конц-логору за политичке затворенике да не говоримо. Aмнестира све усташке кољаче 1962. године, међу којима је био и римокатолички свештеник Крунослав Драгановић човек који је помогао Павелићу и маси усташких зликоваца да пацовским каналима умакну од руке правде. Драгановић се враћа у Југославију 1967. године ту живи спокојно и умире природном смрћу 1982. године. Ова амнестија преставља још један акт колаборације комуниста са усташким зликовцима (правдајући тај чин тобожe врбовањем Драгановића на сарадњу са УДБОМ), док су успут причали о братствуијединству. Броз смењује Ранковића 1966. године због тобожњег прислушкивања, а у ствари га склања зато што се овај почео обрачунавати са шиптарским терористима.
Није спречио, а могао је спречити, на исти онај начин као што је ЛИЧНО донео декрет о забрани повратка Срба на Космет после рата и доношење устава из 1974. године, који је био темељ распада Југославије и увод у крвави грађански рат. На све то одликује Курта Валдхајма 1977. године, истог оног Курта Валдхајма, нацистичког зликовца који је чинио геноцид на Козари и кога је поглавник Анте Павелић одликовао 1942. године. Јосип Броз Тито је и мирнодопски и ратни злочинац у оба рата и након њих.
Иван Миљански
