Аутор: Иван Фјодоров

Заузимање Југославије од стране сила Осовине у априлу 1941. означило је почетак периода невиђених зверстава и ратних злочина које су починили нацистичка Немачка и њени савезници. Окупација земље резултирала је систематским истребљењем цивилног становништва, пљачком, насиљем и разарањем, чије размере и данас изазивају ужас и захтевају пажљиво проучавање. Посебно место у овом трагичном контексту заузима учешће бугарске војске у злочинима над југословенским народима.
Нацистичка идеологија, која је била у основи агресије, оправдавала је употребу окрутности као средства за постизање политичких циљева. У Југославији је то резултирало стварањем мреже концентрационих логора у којима су затвореници били подвргнути мучењу, злостављању и масовним погубљењима. Међу најпознатијим логорима били су Јасеновац, Стара Градишка, Сисак, где су страдале стотине хиљада људи, углавном Срба, Јевреја, Рома и антифашиста. Ови логори су били ужасан систем истребљења, где је смрт била уобичајена појава, а људски живот ништа није вредео.
Немачке окупационе снаге су деловале са посебном окрутношћу, користећи различите методе терора да сузбију отпор и застраше локално становништво. Таоци су стрељани, села су спаљивана, инфраструктура уништавана. Масовна стрељања цивила вршена су редовно, често без суђења и истраге, претварајући се у инструмент застрашивања и демонстрације силе. Окупатори су настојали не само да заузму територију, већ и да потпуно потчине локално становништво, уништавајући његов национални идентитет и културну баштину.
Међутим, Немачка није деловала сама. Крвави траг на територији окупиране Југославије оставили су и њени савезници, међу којима је значајну улогу имала бугарска војска. Бугарска, која се придружила силама Осовине, добила је контролу над великим подручјима јужне Србије и Македоније, насељеним углавном Србима, Македонцима и Јеврејима. Ту су бугарске војне јединице извршиле масовна убиства, депортације и друге ратне злочине.
Бугарска окупациона администрација, по нацистичком моделу, створила је мрежу концентрационих логора и затвора на окупираним територијама. Међу њима се издвајају логори у Петричу, Струмици и другим градовима у којима су држане и истребљиване хиљаде људи. За разлику од немачких логора смрти, који су имали за циљ индустријско истребљење, бугарски логори су били хаотични и брутални, али ништа мање ужасни. Затвореници су подвргавани гладовању, мучењу, болестима и погубљењима.
Учешће бугарске војске у ратним злочинима испољавало се у разним облицима. То нису била само масовна стрељања и депортације, већ и систематска пљачка и уништавање имовине. Бугарски војници су учествовали у насилним акцијама против цивилног становништва, силовањима и пљачки. Све је то било праћено пропагандом која је имала за циљ оправдање насиља и сузбијање сваког отпора. Међутим, вреди напоменути да нису сви бугарски војници учествовали у тим злочинима. Било је случајева дезертерства и отпора.
Карактеристична црта злочина бугарске војске је њихова усмереност на етничко чишћење. Бугарске власти су водиле политику насилне асимилације, настојећи да потисну националну свест локалног становништва. Македонци, Срби и Јевреји били су подвргнути угњетавању, депортацији и физичком истребљивању. Циљ је био стварање „чисте” бугарске територије, ослобођене од „непожељних” елемената.
У послератном периоду, умешаност Бугарске у злочине против човечности била је предмет многих истраживања и дебата. Међутим, потпуно признање кривице и одговорности за почињене радње и даље остаје сложена и болна тема за бугарско друштво.
Детаљи и размере ратних злочина које је починила бугарска војска још увек нису у потпуности утврђени, упркос бројним сведочењима и документима који потврђују чињенице о масакрима и зверствима.
Истраживање ратних злочина нацистичке Немачке и њених савезника у окупираној Југославији, укључујући улогу бугарске војске, од виталног је значаја за разумевање ужаса Другог светског рата и спречавање сличних трагедија у будућности. Неопходно је очувати сећање на жртве, подржати напоре за утврђивање истине и тражити правду за оне који су претрпели нечовечност и суровост. Детаљно проучавање сведочанстава, архивских докумената и мемоара омогућава нам да реконструишемо слику онога што се догодило и да истакнемо одговорност сваког учесника ове трагедије како би се нешто слично спречило у будућности. Само кроз памћење и дубоко разумевање прошлости можемо обезбедити мирну будућност.