Музеј српске књижевности у оквиру Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу “Адлигат“ добио је на поклон велики део архиве Павла Вуисића. Ове године се навршава тридесет година од смрти овог великана, па је удовица, Мирјана Вуисић, одлучила да, пред годишњицом, буде нарочито даровита према удружењу чији је оснивач, члан Управног одбора, одан и делатан пријатељ.
У Адлигату је пре три године отворен легат Павла и Мирјане Вуисић, који је овом донацијом чак петоструко увећан! Вољом удовице великог глумца, претежан део заоставштине сада је пресељен из њиховог стана у центру Београда у просторије удружења Адлигат на Бањици. Штавише, и тај стан је Мирјана Вуисић завештала Адлигату.
– Интересовање Павла Вуисића за књижевност било је дубоко и озбиљно, каже Мирјана. – Поред права, студирао је неко време и светску књижевност и посвећено писао, али је знао да ће га његов оштар језик више спутавати у писању и објављивању него у глуми… Често је цепао и уништавао оно што напише, а ја сам његова дела, од њега самог, спасавала колико сам могла.
Необјављене рукописе, личну и породичну документацију, албуме са мноштвом фотографија, као и занимљиве личне предмете попут колекције лула, данас је у Адлигат пренео потпредседник Бранислав Лазић, а онда је Горица Лазић, потпредседница, радосно прихватила обавезу да испрегледа и сортира примљене дарове.
– Уживам прегледајући рукописе, документе, фотографије и драге предмете великог Павла Вуисића. Као да, листајући папире и слажући коцкице мозаика његовог живота, стичем блиског пријатеља, иако га нисам познавала – каже Горица Лазић.
– Ту су пасоши, возачка дозвола, дозвола за управљање чамцем, његова духовита молба за стан упућена Удружењу драмских уметника… Листам, листам, и искрсне уверење о учешћу осамнаестогодишњег Павла Вуисића на Сремском фронту, после којег се младић прегањао са државом, зато што га је терала да служи војску упркос ратној пракси! Сва та документација је сада код нас. Ту је и један његов аутопортрет… Већ је у легату постојао један, али је и овај веома важан, Павле је имао и ликовни дар, заправо био је обасут Божијим даровима. Наишла сам и на пројекте за чамце и бродиће које је градио, те скице и писма из Калифорније поводом градње. Уживао је, очито, у радости стварања. Открила сам и да је био члан Веслачког клуба „Графичар“. Ту су и наочаре, луле, упаљачи, чешаљ, огледало… Но, за Музеј српске књижевности су најважније његове руком писане песме, али и низ прекуцаних, потом једна прича, два филмска сценарија… Много тога је необјављено. Гледаћемо да Адлигат приреди једно издање писане заоставштине овог великана. Част нам је да је таква људска и уметничка громада са нама.
Извор: srbijadanas.com
