Нушић Бранислава син јединац Страхиња Бан борио се у Скопском ђачком батаљону, познатијем као ,,1300 каплара“. Погинуо је 1915. године, а у писмима оцу и вереници наговештавао је свој трагичан крај:
„Драги Аго, не тугуј за мном. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године“.
Савременици су забележили да Нушић никада није прежалио сина. Дуго након његове смрти није писао комедије, а свој бол исказао је у прозном делу „1915 – трагедија једног народа.“