Пише: Горан Весић
Бурна расправа о буџету Београдске општине за 1932. годину трајала је скоро две недеље. Како се Краљевина Југославија као и читав свет налазила у економској кризи, сви чланови општинског одбора у расправи причали су о штедњи. ,,Сви говорници, а зацело и сви грађани београдски, жале се да је вода у Београду скупа, електрика скупа, трамваји скупи, да разне општинске таксе јако притискају, и сви траже смањење. Али у исто време сви траже добру, здраву и јевтину воду у довољној количини, исправно осветљење, уредан трамвајски саобраћај, лепо калдрмисане и чисте улице. Претседник општине прима сваке недеље депутације појединих предграђа, које износе тешке прилике под којима ова предграђа живе, и чији становници – пошто су се никога не питајући населили – траже калдрму, воду, осветљење и школе”, писале су тадашње београдске новине извештавајући са седнице Одбора.
Дискусија једног члана општинског одбора др Драгољуба Аранђеловића разликовала се од других јер је понудио једно ново решење. Обраћајући се општинском већу др Аранђеловић је рекао да ,,све друге штедње на личним и материјалним издатцима јесу ситнице према овој штедњи, која би се постигла кад би питање београдског грађевинског реона било решено онако како то одговара потреби једне престонице – која има да буде варош а не повашорено село – и финансијским средствима београдског грађанства”. Идеја др Аранђеловића је била да се Београд подели на три зоне: зону ,,скупљих кућа за становање и дућана”, зону ,,јевтинијих кућа и дућана” и зону ,,најјевтинијих кућа и дућана”. Према његовом предлогу, прва зона, ,,скупљих кућа за становање и дућана”, обухватала би ,,центар вароши, дунавску падину до улице Страхињића Бана, од савске падине Улице краљице Наталије, Балканску, Поенкареову до Хиландарске и Жоржа Клемансоа, Западни и Источни Врачар до Београдске”. Зона ,,јевтинијих станова и дућана” простирала би се на ,,дунавску падину од Страхињића Бана до Душанове, рачунајући ту и ову, од цркве Александра Невског низ Дунав ка Кланици, Хиландарску и њој ближе улице Жоржа Клемансоа до Таковске, Таковску до Палилулске основне школе, Битољску, Краља Александра до Београдске, улице између Београдске, Шумадијске, Молерове и Краља Александра”. Зона ,,најјевтинијих станова” покривала би углавном целу Палилулу; између улица Краљице Марије, Таковске од палилулске основне школе па све до близу Кланице,Гробљанске улице, за тим све до улице од Душанове ка Дунаву, све улице испод Краљице Наталије, Сарајевску улицу. На Савинцу би требало реон такође ограничити и он би био и сувише велики када би му Чубурски поток био граница. Јер се и тај огромни а сада већином партерским кућама изидани простор не може уредити као што једна варош мора бити уређена (калдрмисати, каналисати, направити пијаце, школе и др.) без огромних материјалних средстава које београдско грађанство не може поднети”, говорио је др Аранђеловић.
Када је Београд поделио на зоне др Аранђеловић је имао идеју да сви други делови Београда, који су остали мимо предложених зона, образују сопствене општине које би једног дана могле да се прикључе Београду. Поред тога, предлагао је да комуналне услуге и локални порези буду различити зависно од зоне. ,,Када би Београд био подељен у зоне, онда би грађани, који би се са својим зградама и становима нашли ван грађевинскога реона, имали да образују засебне општине које би доцније, када би се уредиле, могле ући у састав Београдске општине. Тако је рађено и у другом свету и тако је постао велики Париз, Берлин и други градови. Нигде у напредном свету нема да власници земљишта у близини градова испарцелишу своје њиве и ливаде, да те парцеле продаду за скупе цене за зидање кућа, па да се онда од дотичног града тражи да о трошку свих грађана уређује некадашње њиве и ливаде а централни делови града остану празни”, објашњавао је др Аврамовић појам бесправне и јефтине градње који је уништавао Београд и због кога су људи одлазили из града у нова, сателитска, бесправна насеља која су ницала око града. Аврамовић је веровао да би тако остало више новца за уређење града као и да се поспеши изградња вишеспратница уместо приземних кућа са баштама којих је тада било веома много и у најужем центру града. Једноставно, предлагао је да се заустави ширење града ка перифирији како би се постојећи град уредио и почео да расте у висину. Његова идеја је била да цене комуналних услуга као и општински порез у првом реону буду неколико пута већи него у другом и трећем реону. Веровао је да је тако могуће прикупити новац за развој трећег грађевинског реона у који би се у нове вишеспратнице населили људи који су живели у сателитским, дивљим и нехигијенским насељима, која су ницала по ободима града. Тражио је да Београдска општина потпише уговор са Државном Хипотекарном банком која би за изградњу вишеспратница у трећем реону смањила камате на кредите у односу на кредите које би давала за изградњу у прва два грађевинска реона.
,,Тако смањен грађевински реон, сведен из праве потребе Београда као вароши, општина би , у колико већ није, имала а и могла што боље уредити и снабдети га свима удобностима, које постоје за становништво већих градова. У замену за то што се лишавају пријатнога сеоског живота, са својом засебном кућицом, са баштицом, са мало цвећа, воћа и живине, становници најјефтиније зоне имали би здраве, удобне, сразмерно јевтине станове, са водом и купатилом у кући, калдрмисане улице, електрично осветљење, близину пијаце, школе, цркве, лекара и болнице, позоришта, близину вароши у опште, уштеду у издатцима на трамваје и аутобусе. Осећали би се као варошани и живели варошким животом, који има, као сваки својих дражи”, поручио је на крају др Аврамовић.
Од реализације ове занимљиве идеје старе скоро девет деценија, како то обично бива са новинама код нас, није било ништа. Београд је наставио да се шири према периферији, никада није било довољно новца за изградњу инфраструктуре, а бесправна градња и захтеви становника дивљих и нехигијенских насеља наставили су да исцрпљују градску касу.