Проф. др Зоран Чворовић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу налази се међу доносиоцима Повеље српско-руског Братства и своје опредељење да подржи Повељу поткрепљује потребом да се очувају српски национални интереси и постигну српски историјски циљеви.

Каже да је русофилија саставни део српског идентитета, и то као његов есенцијални део, док је циљ западне пропаганде управо русофобија, и то посебно усмерена ка младим патриотски настројеним нараштајима, које Запад жели да неистинама окрене против Русије, а самим тим и против српског народа.

Уз ове кључне опаске, детаљно анализира српско-руско братство и одговара на питање како, у којим сферама и којом динамиком треба да га развијамо. Посебну пажњу у овом аналитичком разговору поклањамо БРИКС-у и српско-руском братству у контексту интеграција Новог света, имајући у виду да је Русија данас несумњиви војно-политички лидер савременог света, један од предводника БРИКС-а и светске већине.

Подсећања ради, у Повељи пише да је српско-руско братство наш приоритет. Утемељио га је Свети Сава, на духовно-моралним вредностима. Оно има саборни карактер и велики значај за регион, Европу и свет.

Чворовић почиње истицањем улоге русофилије и русофобије:

– Лично гледано, русофилија је, по мом дубоком схватању српског националног идентитета, његова саставна компонента. Тешко да се може очувати српски идентитет „на дуже стазе“, без било којег атрибута који чини српски национални иденитет, а да он буде без русофилије. Према томе, русофобија, или српско родољубље, односно српски национализам, међусобно су искључиви. Русофобија претпоставља историјску амнезију! Заборав оних чињеница које јасно сведоче да је Русија једини истински историјски савезник Србије, и да су српско-руске везе дубоке. Ако би претпоставили да постоји Србин русофоб, а на жалост има и таквих, та појава је заснована на историјској амнезији! А да ли се на историјској амнезији може градити национална свест? Свакако да не може. Те је дакле Србин русофоб тренутно Србин, а заправо је на добром путу да постане конвертит, зато што нема историјску димензију која га учвршћује у српству. А та димензија је русофилија.

Дакле, ово је била реч о дубокој укорењености русофилије у српском народу. Она је заснована на чињеницама, будући да је Русија била наш историјски савезник. Али, то не значи да су те историјске чињенице о руској помоћи и савезништву познате широкој публици. Пре бих рекао да је наша русофилија на нивоу нечега што је некакво интимно духовно препознавање. Као када се браћа препознају, воле се, а не знају зашто. Мислим да је историја српско-руских односа недовољно позната и у српском и у руском народу, али се Срби и Руси препознају на нивоу духовног и крвног сродства као православни Словени, и као народи који су увек били на истој страни историје. У рационалном смислу, у смислу познавања историјских чињеница, ми се не познајемо. Нема два ближа народа, али се, на жалост, слабо познају. Разлози су наравно у дугом процесу вестернизације, коме је био изложен српски народ, нарочито након Париског мировног уговора из 1856.године, после Кримског рата, па све до данас, а нарочито у Брозовој Југославији и нарочито после 2000. године.

Вестернизација српског образовања и српске културе, учинила је да Срби слабо познају Русију.

Исто се може рећи и за познавање Срба од стране Руса, што је очекивано и с обзиром на величину Русије у односу на Србију.

Ми морамо да трезвено пођемо од ових чињеница, да смо заиста браћа и да се то осећа, о чему сведоче и анкете јавног мњења, које показују да је 87 одсто против увођења санкција Русији. Али треба да реално сагледамо и чињеницу да Срби слабо познају руску политичку, правну и културну историју. Морали бисмо на томе озбиљно да порадимо и да повећамо број специјалиста који се баве Русијом. Код нас на универзитетима и институтима, на жалост, мали је број таквих стручњака. То нам је, дакле, један од задатака: да повећамо број специјалиста.

Други задатак је да сазнамо о нашим дубоким везама да наши непријатељи не би могли да користећи незнање српског јавног мњења пропагандно шире русофобске стереотипе. Ти русофобски стереотипи се шире на један деликатан начин, посебно имајући у виду да пропагандна машина запада води рачуна да русофобију треба да шири међу српском патриотском публиком. Јер, та публика је на основу нечег архетипског и урођеног везана за Русију. И ту не би прошла директна отворена пропаганда. Али, перфидна – да. Данас је врло опасна, али актуелна теза која се шири међу српским родољубивим патриотским јавним мњењем – захваљујући његовој необавештености о историји српско-руских веза, та да су са једне стране руски народ и руска држава када је у питању однос према Србима – две различите ствари! Односно, да руски народ има љубав према Србима, али да се то не може рећи за руску државу. И друга теза је да, када је у питању однос руске државе према српском народу, он увек био вођен интересима, на начин на који су се и западне државе односиле према српском народу и српској држави. То су дакле примери перфидне пропаганде у циљу стварања русофобије.

Све ове тезе су историјски апсолутно нетачне и потичу од погрешног поимања политике. Ако је суштина политике – одређивање непријатеља, хајде да погледамо историју српско-руских веза, а посебно период који је несумњив (јер ни Руси немају јасан однос према Совјетском Савезу), дакле период у време Царске Русије и Краљевине и Кнежевине Србије, и Краљевине и Кнежевине  Црне Горе. Тај период јасно показује да руска држава никада није била непријатељски настројена према српским националним интересима, а пре свега према кључном интересу – тежњи свих Срба да живе у једној држави. Русија никада није била непријатељски настројена према српској интегралистичкој идеји.

За разлику од Русије, западне државе су биле жестоки противници сваке српске интегралистичке идеје!

Српско јавно мњење, патриотска публика, треба да зна да Русија никада није била непријатељ Срба, за разлику од западних држава. Само се често разликовао наш, односно њен начин, на који је Русија поимала остварење онога што су Срби означавали као заветни национални циљ, а то је зато што је руска држава вођена руским интересима, а српска – српским. Међутим, ти интереси се никада нису искључивали на нивоу стратегије, само на нивоу тактике је било разилажења. Док, са западним државама, наши интереси су били искључени на нивоу стратегије: за Запад је био неприхватљив било који стратешки циљ српске националне политике. Како је било у прошлости, тако је и данас апсолутно исто.

Интереси Србије, Републике Српске, Црне Горе се не разилазе са интересима Руске Федерације. Док се са западним интересима разилазе.

Кад је реч о будућности наших односа, а она се заснива на младима, јако је важно да се млади у нашим земљама добро упознају са оном другом државом и народом. Важно је да млади Руси упознају цео српски државотворни простор. Важно је да се разбију код српске омладине русофобске стереотипне лажне представе о Русији као заосталој, технолошки, културно и слично, а која слика се шири овде преко западних медија од деведесетих година. Треба да представимо Русију која је способна да и у условима санкција води рат за одбрану својих интереса и да истовремено има раст друштвеног бруто производа. У тим условима је заменила инострану производњу домаћом. Та Русија је убрзо спремна, ових дана планира да тестира авион супер-џет са домаћим мотором итд. Дакле, и ти технички и технолошки успеси Русије би требало да буду представљени српској публици.

Русија је чланица БРИКС, а БРИКС је турбина новог света. Србија треба да иде ка БРИКС-у управо зато што постоје политички интереси, будући да већина чланица БРИКС-а нема супротне интересе српским, а то се не може рећи за државе ЕУ. Србија треба да иде, али је на жалост, пут Србије у ЕУ такав да онемогућава веће приближавање Србије БРИКС-у и ономе што се све чешће с правом назива светском већином. Док БРИКС платформа не искључује да једна држава има везе са различитим политичким и економским интеграцијама у свету, ЕУ као класична творевина униполарног света то не дозвољава – не може се бити и у процесу придруживања ЕУ и сарађивати са БРИКС. Притисци на Србију ће сигурно бити убрзани у наредним месецима, јер ЕУ покушава да се из економско-политичког претвори у војно-политички савез.

Србија заиста треба да одлучи. А мислим и да је одлука лака, јер истраживања јавног мњења говоре да је код нас драстичан пад подршке евроинтеграција. У 2009 је било преко 70 одсто, а данас је та подршка мањинска, око 40 одсто. То значи да само треба да се спољна политика државе усклади са вољом народа и да се заустави државно и национално погибељни пут у ЕУ. Посебно јер, кажем, политика ЕУ спречава да Србија има своје споразуме о слободној трговини са Русијом, Турском итд, а то је јасан доказ да ЕУ припада прошлом свету и да такав начин диктата у политици припада униполарном свету. А униполаран свет као реалност више не постоји.

БРИКС допушта да на флексибилан начин сарађујемо са државама са којима имамо заједничке економске интересе, БРИКС признаје суверене интересе појединачних држава.

То значи да је сада на политичким елитама да се снађу у том мултиполарном свету. То је слободнији и праведнији свет, али је нестабилнији, а то значи да у њему могу само способне и суверене политичке елите да се снађу. Србија би већ могла да искористи позицију и да постане у првој фази посматрач, трећа држава са посебним статусом у оквиру БРИКС-а, па до пуноправног чланства. Али, кажем, зависи много од односа према ЕУ.

 Д. М.