Док Србија и сви њени грађани тугују због незапамћених злочина, део политичких странака опозиције, који годинама безуспешно покушава да се дочепа власти, мародерски користи ту велику трагедију и позива на протест, нечасно се поигравајући емоцијама људи и врло подло и перфидно, нељудски и неморално у крајњем, покушава да општу тугу и несрећу злоупотреби за своје политиканске, ниске и бедне, циљеве.
Оставимо по страни то што су, првобитно, тај свој лешинарски пројекат били најавили за недељу, па су се накнадно сетили да је држава прогласила тродневну жалост и да је та чињеница и за њих, чак и за њих, политичке хијене – ипак превише и да би у потпуности оголила нискост њихове намере, као и да њихови захтеви, које су најавили да ће изнети на протесту, никакве везе немају са суштином трагедије, нити на било који начин могу допринети томе да се овакве појаве рационално анализирају и разумеју, нити нуде икакве сувисле, корисне и аргументима поткрепљене предлоге за превенцију оваквих злочина, или бар олакшавање последица које овакви догађаји остављају на цело друштво – већ представљају чисто политичке захтеве, што не само да додатно вређа све жртве, него понајпре говори истину о њима, о њиховим правим мотивима, што верујем да грађани Србије препознају.
Разумео бих некако и то што настављају да вређају, измишљају, лажно оптужују, прете – све су то чинили, и чиниће и убудуће, али стид и срамоту коју осећам због тога што им ништа, али баш ништа, није свето ни у овом трагичном часу, који је болом ујединио Србију, па у великој мери и читав регион, то једноставно не могу да разуме. Ни као човек, ни као родитељ, па чак ни као неко ко се активно бави политиком – јер ту врсту одсуства емпатије, ту врсту бездушности, ту неморалност, то политичко мародерство – не могу да прихватим, да разумем – чак ни од њих, фрустрираних политичком јаловошћу и програмском безидејношћу, чак ни од њих – политичких губитника на свим изборима, чија се подршка међу грађанима Србије мери, за многе од њих, процентима који су врло близу статистичке грешке.
Вероватно због тога и позивају на – тобоже – грађански протест, јер знају колики им је углед и поверење које уживају код грађана Србије, спремни и да то што би се неко неинформисан и обманут њиховом гебелсовском пропагандом на том скупу појавио, у својим назови „објективним, професионалним и независним“ медијима представили као подршку себи, својим суманутим, антидржавним идејама, успут лажући о броју присутних, по обичају. Истина је, наравно, сасвим другачија – води их мржња, мржња према Вучићу – и то је свима у Србији одавно јасно.
Управо стога, што не желим да ме њихово бесчашће увуче у некакву политичку расправу – јер није ни време ни место за то – не желим да се више бавим нитковлуком политичких ништака који туђу несрећу, који нашу општу тугу и жалост за изгубљеним животима, нарочито животима деце, покушавају да политички уновче, већ могу само да их питам: Да ли вас је имало, и ичега, срамота?! Стидите ли се, бар имало, вашег мародерства, данас и овде, у Србији која тугује!? Питам вас то најискреније, најљудскије, без икакве друге конотације, без икакве друге намере – питам вас то као људе, ако је ишта људско остало још у вама?! Не тражим да ми одговорите, одговорите себи, ако имате части, образа и храбрости да то учините.
Што се нас из СНС тиче, све што имамо да вам поручимо садржано је у ономе што је председник Александар Вучић пре два дана изнео на седници проширеног састава Извршног одбора, и каква год да одлука буде донета знам да ће бити, као и увек до сада, једино и искључиво у корист Србије и њених грађана, тачније: „Док сам жив, борићу се са свима вама против најгорег олоша који своју једину политичку шансу види у трагедији Србије.Мораћете увек да се борите против ових хијена за спас и будућност наше земље.“
Живела Србија!
Зоран Ђорђевић
члан председништва СНС