Намера уметника је, ваљда, била да буде духовито, али није – нарочито узимајући у обзир актуелни друштвени тренутак, у коме пажњу јавности заокупља шокантна прича о сексуалном злостављању и силовању неких младих жена. Требало би та карикатура, као и свака друга уосталом, да има и некакву поруку – али је нема, баш никакву, осим очигледно само оне да је, и њеном аутору, и недељнику који је објавио, једино битно да искористе сваку прилику и сваки повод (ма како то непримерено и, у овом случају и нарочито сад, дегутантно било) да искажу оно што они, као и они које подржавају, (а који сами себе називају опозицијом и некаквим лидерима те опозиције), истичу као свој једини политички програм: Мрзим Вучића.
Говорим о карикатури у недељнику НИН, на којој је председник Србије, Александар Вучић, назови уметничко-карикатурално, приказан како већ осам година, по мишљењу аутора, али и уредника овог недељника – силује Србију.
За њихово одсуство стида и срама знамо одавно – доказали су то више пута, вређањем, физичким насиљем (чак и према женама), позивањем на силовање, сексистичким коментарима, вређањем и претњама по разним основама и речима које буде осећај срамоте код сваког иоле пристојног човека. Као и за одсуство политичког и сваког другог плана и програма осим оног садржаног у оне две речи са краја првог пасуса овог текста. Знају то и грађани Србије и тако су и вредновали то што им је та „елита“ понудила на недавним изборима.
Али, та и таква, самозвана „елита“, чији су вредносни систем и етички кодекс оличени у патолошкој мржњи, пре свега према једном човеку – Александру Вучићу – овога пута је у својој бестијалности, безосећајности и одсуству минимума емпатије за било кога другог (ко нису они), превазишла све границе људскости и још једном, овог пута надам се довољно јасно (да не оставља никакву дилему ко су они и шта су они) свим грађанима Србије показала њихово право лице.
Слобода говора, мишљења, уметничког и сваког другог изражавања сопствених ставова, као и сва друга грађанска права и слободе у Републици Србији су загарантована Уставом и законима – али би требало да и они који та права уживају и (зло)употребљавају имају у себи бар минимум свести о томе да управо та права носе и одговорност и обавезу да се коришћењем тих права не угрожавају и вређају други, у овом случају – све те храбре девојке које су смогле снаге да јавно проговоре о ономе чему су биле изложене.
Тако би требало да буде, али – нажалост – није, јер такозвани борци за демократију и борци против „диктатуре Александра Вучића“, у својој острашћености и мрзитељској заслепљености, свакодневно, јавно, неометано, у мери која превазилази границе пристојног и доброг (било каквог, заправо) укуса, преко „медија који су под притиском, неслободни, којима се не дозвољава да слободно и објективно раде свој посао“ – износе најразличитије лажи, увреде и, у овом случају могу то слободно да кажем – бљувотине, верујући да у то још некога у Србији могу да убеде.
Срам вас било. То је једино што могу да кажем – мада, свестан обимности и дуготрајности ваше историје болести, не верујем да сте у стању да икакав стид осетите.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама: