Како вријеђање вјерских и дубоких емотивних осјећања већине грађана може бити хумор?
Можда је то само нека нова ЗАМ продукција (сада забава морона) јефтини хумор за људе сиромашне културом и осиромашеном толеранцијом према својим суграђанима. Наравно да ово вријеђање Светог Василија Острошког није никако случајни ексцес, ово је више правац дјеловања Зорана Кесића и „њузовца“ који користе сваку прилику да се наругају СПЦ, народу и генерално свему што је српско. Често и напаћеном и измученом народу који се налази у енклавама, или народу који је у мањини и трпи тортуру. Како је Кесић покушао да пљуне Светог Василија толико је пљунуо себе. У моменту када се читав цивилизовани свијет згражава убиством новинарке са Малте и покретањем озбиљних истрага, Кесић и другари оплакују тај систем вриједности који се повезује са бројним непочинствима. Неко ко „цичи“ за слободу новинарства. Био је нијем на прогон новинара на неријешена убиства Душка Јовановића и остале благодати ауторитативног режима. Неко ко се позива на различитости не би под фарсом хумора исмијавао брутално Острог и Светог Василија, пошто се испред његовог кивота моле људи свих вјера, нација и политичких убјеђења, зато кажу да је незнање најгоре, па и у случају овог покушаја сатиричара. Неко ко се жали на диктатуру, нариче над судбином најдуже владајућег аутократе у Европи. Не бране њега, него његове антисрпске, али и антиевропске позиције прогона вјерујућих, народа. У задње вријеме отвореног неоусташтва и можда и „лагане“ ноте Марка Перковића Томпсона које уживају у популарности на скуповима подршке том политичару.
Друштво нам јесте потрошачко, и свакако да у посткомунистичком амбијенту и хумор Кесића и Њуз.нета има своје конзументе и истомишљенике, али вјерујем да је то један мали дио људи. Oнај дио који напада Стефана Немању, СПЦ, Благоја Јововића, а брани Мила Ђукановића и његову камарилу, пошто тежи том систему вриједности. Зоки хумориста се свакако увјек и свима извињавао, осим Србима пошто то је његов рад, његова „слобода“ вријеђање вјерских осјећања свих вјерујућих и пљување већ потлачених у тешком положају. Јавни и медијски простор је постао последње уточиште хуља и маргиналних опаски, са хумором 90-их попови-џипови итд. Дехуманизација сопственог народа и лош хумор као идеја водиља одбрана идеја праваштва које припадају Дрљевићу и Старчевићу, али у амбијенту деведесетих у којем су остали ови маргиналци. Колико је српско друштво идеално и пружа свима могућности за живот можемо видјети управо на овом примјеру. Зоран Кесић и његови другари живе од онога што они називају хумором, пошто је то могуће онда живимо у најбољем од свих свјетова.
