Како ексклузивно сазнајемо, Зоран Станић звани “Зис”, донедавно сакривен у анонимности иза налога @tricikl1010 на друштвеној мрежи “Х”, прошао је трновит пут после неславног пензионисања у Безбедносно-информативној агенцији, који га је у једном моменту одвео и на психијатријско лечење, где му је дијагностификована манијакална депресија.

Иако је тај животни бродолом из све снаге покушавао да сакрије од очију јавности, после извесног времена су за то ипак сазнали његови ретки “пријатељи”. Они су одмах закључили да је то резултат његове неостварене болесне каријерне амбиције, због чега је, после смене и маргинализације на послу, а убрзо и пензионисања, директора који га је раније наградио одговорним функцијама и кога је тада називао “најбољим шефом у историји Службе”, незахвално почео да зове искључиво “керамичар”. Исто тако, Станић је свог вишедеценијског пријатеља и такође високог руководиоца Службе, кога је због тога што му је највише помогао да се успне у хијерархији годинама звао “Геније”, после смене избацио из свог живота и почео да га зове “ћелава бубашваба”.

Логично, овакви ломови у односима са људима нису могли да не оставе последице по Станићеву психу, па су у његовом општем здравственом стању после одласка у пензију почеле редовно да се смењују две фазе. У манијакалној, он покушава да води здрав живот, игра кошарку и онда се посредством друштвених мрежа празни у изливима интернет насиља, често и над људима који и не знају да он постоји. При томе је посебно насилан према женама, што транспонује са мрежа и у реални живот.

После ове, обично кратке али интензивне фазе, следи својеврсни прелазни период, у коме се Станић са кошаркашких терена и интернета “сели” у неугледне угоститељске објекте у београдском насељу Бањица, где у друштву неколико алкохоличара гласно декламује измишљене епизоде из своје “славне професионалне каријере”.

Међутим, и овај прелазни период траје кратко, па Станић постаје све мрачнији, ћутљивији, престаје да води рачуна о личној хигијени и одаје се алкохолу, што је сигурни показатељ узнапредовале депресивне фазе. Ово гледање у понор се по правилу завршава тако што породица проналази Станића у тотално алкохолисаном стању, занемелог, уплаканог, а неретко и унеређеног.

И тада следи мукотрпан и дуг период његовог “враћања у винклу”. Ти периоди су са протоком година постали све дужи, а после њих зна се – започиње нови круг “Зисовог личног пакла”…

Васељенска