“Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакоје злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Santa Maria della Salute.“
Можда су ово стихови које су требали да знају и изговарају Французи док је оног предвечерја пламен гутао куполу Нотр Дама. А нама који их знамо они свједоче да није случај Нотр Дама први у ком се Срби љуте на неку западну цркву. Зачудо, обје су као што видимо посвећене Богородици. У случају прве покајање је донијело Србима најљепшу и најљубавнију пјесму у нашој поезији. Када нас прође ова љутња и бијес, у ком дајемо себи за право да будемо судије и арбитрирамо да ли је неко заслужио пламен који је избио из Нотр Дама или није, шта ће нам дати покајање?
Каква нас чуда сналазе није нам ни замјерити. То што су други ћутали кад су наше светиње гореле нас и доводи до ове граничне ситуације у којој настају унутрашњи ломови. Несрећа на другом крају Европе а ми се осјећамо обавезнима да се изјаснимо. Има ли снажнијег доказа наше припадности Европи од тога? Колико смо рањени као народ показују и саме реакције.
Имамо са једне стране већ поменуте људе који мјере ћутање Француза када су рушене наше светиње али не схватају или заборављају да смо ми били ти који су од ’45 на овамо мирно посматрали рушење и запуштање наших светиња, предају Косова и Метохије Албанцима која се у континуитету вршила кроз деценије комунизма, да смо ми Срби и наша дјеца срушили Његошеву капелу на Ловћену а не Французи. Не бих рекао да Французи имају већу обавезу према нама од нас самих, нити бих рекао да је обавеза Француза да говоре о паљењу наших светиња и погрому нашег народа 2004. године била већа од обавезе Срба да говоре о томе четрдесетих, педесетих, шесдесетих и седамдесетих година прошлог вијека. Са друге стране имамо ФБ и инстаграм нарикаче за катедралом које наричу јер је у питању мејнстрим. Неки наравно и користе прилику да, како је писао Душко Радовић, плачу над оним за чим смију за оним за чим не смију. Партија дозвољава да се плаче за Нотр Дамом али не дозвољава да се плаче за Љевишком, Дечанима итд. Па они, несретни, једва дочекали прилику да покажу своје „људско“ лице. Само што то нису сузе којима се та срамота спира.
Сва је истина да треба да пођемо од себе и када осуђујемо и када жалимо… Јер имамо шта и да осудимо и да жалимо. Ако себе прескочимо онда изгледа и глупо и лицемерно осуђивати друге и жалити друге. Тако и пламен из Нотр Дама морамо посматрати лишени обје претјераности – ове у којој осуђујемо другога заборављајући своје гријехе и ове у којој га по сваку цијену, моде ради, жалимо и бодримо а да претходно то нисмо учинили према ономе своме који је је теже горио и страдао.
,,Добар човек, праведник увек се плаши да је он крив док је злочинцу увек крив неко други а никада он сам.“ – поучава нас у једној својој Лучинданској бесједи почивши патријарх Павле описујући како се Свети Петар Цетињски молио Богу пред битку са Махтмут пашом Бушатлијом. “Ако сам ја крив Господе нека први погинем у овој борби а ако је Махмут паша крив дабогда живим огњем сагорио“ – молио се свети човјек са Цетиња пред битку. Полазећи прво од себе и плашећи се своје кривици а остављајући Богу да просуди о туђој. Такав однос донио му је величанствену и сјајну побједу над снажнијим противником. Данашњи предсједник Црне Горе, за разлику од Светог Петра, трчи да обећава помоћ за обнову Нотр Дама, док бројни споменици културе по Црној Гори пропадају. Навешћу само симболично цркву Светог Спаса на Граховцу, изграђену на мјесту чувене битке, која је споменик културе и без дозволе Завода за заштиту споменика са Цетиња, мјештани и свештенство годинама не могу да обнове кров који прокишњава и пријети да уруши цркву подигнуту у част битке којом се успостављала држава Црна Гора. Тај човјек, као симбол ФБ и инстаграм мејнстрим нарикача за француском катедралом, је и једна од главних иритација која тјера ону другу страну,која брани нашу историју и традицију, такође у крајност. Не смијемо да упадамо у ту замку.
Ја лично увијек ћу прије одабрати да Француску посматрам кроз Арна Гујона него кроз већину данашњих Француза и њихових политичара, као што је и Арно Гујон изабрао да посматра Србе кроз приче свога дједе о храбрим див јунацима из Првог свјетског рата а не кроз западну негативну медијску пропаганду против нас и све оне мане које данас имамо. Ако ћу већ да дајем себи за право да коментаришем и судим о несрећи која је задесила Нотр Дам рећи ћу прво: Зовем се Арно… па тек онда изговорити другу реченицу. Можда ону од владике Николаја Велимировића: Бог и кад руши гради. Или ону коју нам ево већ другу деценију понављају српска дјечица из разних наших крајева:
Обновимо себе – подигнимо Ступове!
