Косанчић Иван, најбољи мачевалац војске цара Лазара и његов побратим и најбољи стрелац Топлица Милан нераскидиво су повезани у народној песми. Косанички војвода Иван је историјска личност, и био је син Огњена Косанчића, витеза из пратње Душана Силног. Пореклом је из Горње Топлице, крај слива речице Косанице, код Куршумлије. Титулу најбољег мачевалца тадашње српске војске, с почетка 14. века, стекао је и због посебног стила и начина борбе истовремено са два мача – дугим и кратким.
Друго име по коме је био познат је Змај од Радана. То име се доводи у везу са витешким Редом Змаја или Редом Светог Ђорђа и верује се да је био православни темплар. Због изузетних витешких способности и спремности у народу се веровало да је надљудског, односно вилинског рода. Веровало се и да је попут грчког јунака Ахила – нерањив, али и да говори немушт (животињски) језик. Неретко, њему се приписују епитети слични онима које је имао Свети Ђорђе и остали свети ратници.
Косанчић Иван је био изузетно образован и течно је говорио неколико језика. А од свих српских витезова најбоље је познавао Османлије, њихове обичаје, законе и војну тактику, и био је један од дванаесторице витезова који су предводили напад на турског султана у Косовској бици 1389. године.
Тројица јунака, Милан Топлица, Иван Косанчић и Милош Обилић, у песми и народном предању издвајају се по лепоти, јунаштву и мудрости, као симбол завета и подвига.
Остаци града Ивана Косанчића, Иван кула (Иванова кула), налазе се на западним обронцима планине Радан, 33 километара јужно од Куршумлије. Након Косовског боја, град је дошао под управу деспота Стефана Лазаревића, 1412. године. Из овог утврђења су Иван Косанчић и Милан Топлица, војском из горње и доње Топлице, прешавши преко Трпезе (висораван на Радан планини), отишли у Косовски бој 1389. и у бици изгубили животе.
Одломак изгубљене песме “Косанчић Иван уходи Турке”
“Побратиме, Косанчић-Иване,
Јеси л’ турску уxодио војску?
Је ли много војске у Турака?
Можемо ли с Турци бојак бити?
Можемо ли Турке придобити?”
Вели њему Косанчић-Иване:
“О мој брате, Милош Обилићу,
Ја сам турску војску уводио,
Јесте силна војска у Турака:
Сви ми да се у со преметнемо,
Не би Турком ручка осолили!
Ево пуно петнаест данака
Ја све ходах по турској ордији,
И не нађох краја ни хесапа:
Од Мрамора до сува Јавора,
Од Јавора, побро, до Сазлије,
До Сазлије на ћемер ћуприје,
Од ћуприје до града Звечана,
Од Звечана, побро, до Чечана,
Од Чечана врху до планине:
Све је турска војска притиснула,
Коњ до коња, јунак до јунака,
Бојна копља као чарна гора,
Све барјаци као и облаци,
А чадори као и сњегови;
Да из неба плаха киша падне,
Ниђе не би на земљицу пала,
Већ на добре коње и јунаке.
Мурат пао на Мазгит на поље,
Ухватио и Лаб и Ситницу.”
Још га пита Милош Обилићу:
“Ја Иване, мио побратиме,
Ђе је чадор силног цар-Мурата?
Ја сам ти се кнезу затекао
Да закољем турског цар-Мурата,
Да му станем ногом под гр’оце.”
Ал’ говори Косанчић Иване:
“Да луд ти си, мио побратиме!
Ђе је чадор силног цар-Мурата,
Усред турског силна таобора,
Да ти имаш крила соколова,
Пак да паднеш из неба ведрога,
Перје меса не би изнијело.”
Тада Милош заклиње Ивана:
“О Иване, да мој мили брате,
Нерођени као и рођени!
Немој тако кнезу казивати,
Јер ће нам се кнеже забринути,
И сва ће се војска поплашити;
Већ овако нашем кнезу кажи:
Има доста војске у Турака,
Ал’ с’ можемо с њима ударити,
И ласно их придобит’ можемо,
Јера није војска од мејдана,
Већ све старе хоџе и хаџије,
Који бој ни виђели нису,
Истаом пошли да се хљебом хране;
А и што је војске у Турака,
Војска им се јесте побољела
Од болести тешке срдобоље,
А добри се коњи побољели
Од болести коњске сакагије.”
Извор: opanak.net
