Веома лоша 2020. година је иза нас. Окрећемо се неком новом, надамо се светлијем времену. Покушаћемо да заборавимо што пре на минулу, “корона годину”. Баш као што ће и у Хумској улици желети што пре да је забораве. Била је то година ФК Партизан без трофеја и без Европе, јединих ствари које просечан навијач црно-белих признаје. Зато је саговорник редакције MaxBet спорт био тренутни в.д. председник Партизана, Владимир Вулетић.
Од Партизана, организације клуба, прошлости и садашњости, преко многих личних ствари, понеких и мало болних, до тога шта се нада да доноси та једва дочекана 2021. година. Кренимо редом, са резимеом претходних 366 дана.
– Чини се да је ово “корона година” и за Партизан. Пандемија је однела и Партизану трофеје. Знате, када дођете у позицију да играте такмичење којем је промењен систем на два месеца пре почетка. Подсећам ваше читаоце да је Извршни одбор на месец и по дана пре почетка такмичења донео одлуку о укидању бодова у плеј-офу. Та одлука ИО је скандалозна, имајући у виду чињеницу да је тај план покушао да се реализује још 2018/19. Тада је већина клубова било против. Прошле године је без консултације са клубовима, без гласања, само на основу одуке Извршног одбора је донета таква одлука. Али, ни то није било све. Проблем читаве приче је да је ФСС једини савез у Европи који је донео одлуку о задржавању плеј-офа, а онда га је у априлу, у сред такмичења, укинуо. Били смо сведоци да је после окончања ванредног стања одиграно још четири кола, да би се Звезда промовисала у шампиона. Партизан је гласао да се игра до краја, да се игра са плеј-офом или да се Звезди додели титула у затеченом стању. Једина одлука која је била противправна је донета од стране Савеза. Гласала је и Звезда против тога. Гласала је Мачва против своје шансе да се бори, иако је била последња. Када имате таква правила, која се мењају током сезоне, онда се не чудите начину на који је све учињено – казао је Вулетић на почетку разговора за MaxBet спорт.
Како сте у Хумској доживели годину без трофеја?
– Куп остаје наша велика бол и иде на душу свима нама чињеница да нисмо успели да одбранимо трофеј пети пут заредом. Ово није била добра година за Партизан. Када није добра година за Партизан, није ни за свет, пошто смо ми светски клуб, космополитски. Када је реч о квалификацијама за Лигу Европе, Партизан је играо против тима који је у том моменту био првопласиран у белгијском шампионату. Било је тешко, играо се само један меч, на страни. Ове године је цела Лига Европе и Лига шампиона десеткована проблемима. У том тренутку је Партизан тек добио новог шефа стручног штаба. Није нама Европа у овој години ни могла да буде ствар која би решила финансије Партизана. Ми смо то успели да учинимо на један други начин. Немојмо заборавити да је Партизан у овој години једини клуб који је имао три вишемилионска трансфера. Такве ствари није успео да уради нико у региону. Помогло је за сигурност, за спокој, да можемо да се боримо са месечним трошковима. Клуб само за одржавање стадиона месечно плаћа милион динара. ФК се труди да као кичма Партизана помаже малим спортовима који нису профитабилни, али су јако важни за најтрофејније спортско друштво. Сматрам да је то часна одука.
Колико је тешко било функционисати у тако великом клубу у време пандемије?
– У једном моменту сам почео да размишљам да ли сам се преселио у неку лабораторију. Када смо играли Европу, тестирали смо се на сваких шест дана. Партизан је само за март и април смањио плате за 30 одсто. Клуб у доба короне јако тешко функционише, али успели смо да стабилном политиком доведемо до тога да плате буду редовне. Један леп, алтруистички гест нашег фубалера Зеке Јојића многи су тумачили као кризу Партизана и исплате плата. Човек је хтео да обрадује људе са којима живи толике године. То није било попуњавање рупа. Они имају сигурне плате.
Ни навијачи Партизана понекад нису сигурни, колико је укупно новца зарадио Партизан од три највећа трансфера претходне године?
– Од трансфера Садика, Стевановића и Павловића, Партизан је зарадио скоро 30.000.000 укупно. То није мало.
Како се сналазите на функцији првог човека клуба, док се не опорави Милорад Вучелић?
– Ја тренутно мењам господина Вучелића до његовог повратка. Желим му што бржи опоравак, он је есенцијално важан за наш клуб и Спортско друштво. Функционисање овако великог клуба је у рангу неког од највећих министарстава. Велики систем, број људи, надлежности, навијача, светла јавности. Све то је увезано. Ја сам изабрано лице у Партизану, нисам запослен, немам плату. Радим као волонтер, али доживљавам овај посао понекад и примарно у односу на свој основни, као професор. Знам колико значи то навијачима.
Да ли су финансије биле проблем?
– Морали смо да подигнемо буџет за 50 одсто, да бисмо били конкурентни Звезди. Једноставно, Звезда је резултатима у Европи дошла у прилику да подигне свој буџет на озбиљан ниво, а он је повукао нас да бисмо били што конкурентнији.
Причали сте да вас је Звезда саботирала код појединих трансфера. Како?
– Дао сам пример Суме. Ми смо његов трансфер из Слована договорили за 900.000, али се онда у Братислави појавио господин Пантовић и покушао да нам поквари посао. На крају смо Суму морали да платимо 1.700.000 евра. Неки играчи који данас играју за Црвену звезду нису били предвиђени за њу већ за Партизан. Звезда им је дала више пара. Можда за њих није добро да откријем о коме је реч. Три су играча у питању.
Да ли су Партизан и Звезда тренутно најјачи од како се распала СФР Југославија?
– Звезда и Партизан су у овом моменту апсолутно најјачи од распада СФРЈ. Партизанови трансфери су постали стабилни, преко 10.000.000 евра сваке године. То се раније није дешавало. Примера ради, Динамо је сада у доброј мери иза Звезде и Партизана. Без обзира на све околности, оба наша клуба успевају данас да се позиционирају као у оно време пре распада Југославије.
Да ли сматрате да би регионална лига била добра ствар за наш фудбал?
– Велики сам поборник регионалног такмичења. Уверен сам да ће УЕФА доћи у велику кризу, она куца на врата. Лига која ће сада бити промовисана у Лигу конфедерација неће бити наивна лига. Њу ће играти петопласирани тим Енглеске, четвртопласирани тим Француске. То су озбиљни клубови. У Лиги Европе ће играти тимови са мањом традицијом, капацитетом. Велики клубови су веома близу договора са ФИФА и прављења светске лиге. То куца на врата и бојим се да ћемо имати затворену лигу за богате. Мислим да је наш интерес у свему томе да направимо такмичење које ће да буде неизвесно и гледано. Неки интерес престижа. И сада би то могло да се оствари. Дубоко сматрам да су навијачке тензије свуда исте. Зашто би биле мање у Пољској и Украјини него у БиХ или Хрватској? Народи су много мудрији од својих политичара. Зато сматрам да је та лига будућност.
Поменули сте формирање те Суперлиге Европе, такмичења најбогатијих клубова. Да ли је то добра или лоша ствар за фудбал?
– Лига шампиона и Лига Европе су у последњих неколико година доживели експанзију у гледаности баш зато што су неки мањи клубови успели да се пробију до тих такмичења. Свим клубовима у Европи је важно да кроз њих подигну свој ниво организације и финансија. Добро је када имате већи број таквих клубова, а не мањи. Зато нисам сигуран да је то добар пут.
Србија је у финој позицији да заузме 15. место на европској ранг листи и тако дође до другог представника у Лиги шампиона. Да ли верујете да Црвена звезда може да вам то донесе?
– Ја ћу навијати за Звезду против Милана, то би донело смањење тензија овде. Навијао сам за Звезду против Гента. Не навијам за њу због Звезде, ни због српског фубала, јер о њему други безуспешно воде рачина, већ првенствено због Партизана. Божа Копривица каже, “да игра 11 Хитлера против Звезде, навијаћу за 11 Хитлера”. Ја сам ближи Копривици по том питању, али интерес српског фудбала је другачији. Када сам навијао за Звезду против Гента, мислио сам само на Партизан.
Да мало пређемо са фудбалских тема на животне. Колико је тешко вама пала 2020. година?
– У овој години сам доживео и породичну трагедију. Мени је мајка преминула од карцинома 23. јануара 2020. године, оца сам изгубио 2006. и ово је тешка година за мене. Јако тешка, у којој сам остао без оба родитеља. У таквим околностима човек пресабира и себе, свој рад, своју функцију и све што је до сада у животу чинио и учинио. Када останете сами, пре свега размишљате о томе шта је живот. У свему је најважније оно шта остане иза вас. Без обзира на околности, како вас перципирају данас, битно је како ће да вас перципирају заувек. Сви ми који радимо у великим клубовима остављамо траг у историји. То је одговорност. Када останете сами размишљате да ли због свега трпи ваш посао на факултету или се трудите да искажете веома важну животну истину. У историји света увек заврши на ломачи онај који каже да су два и два четири. И није спорно да ли су два и два четири, него ко је спреман да то каже. Ја сам се увек трудио да будем слободан човек и за себе сматрам да је моје највеће богатство и највећа радост што то јесам. Ја нисам спортски радник, ја сам професор универзитета, слободан интелектуалац, неко ко је био студент генерације, стипендиста америчког факултета, завршио за три године свој факултет са просеком 10. То нису мале ствари, али када останете сами са собом, размишљате да је ипак најважнија ствар коју сте постигли то да будете слободан човек. Бити свој, јединствен, то је најважније.
Како се суочавате са ломачама?
– Није лако изборити се са свим ломачама које прете са свих страна. Битно је да сте исправан човек, да верујете у оно што радите и да нико за вас неће рећи да сте лош предавач, да сте неук, да нисте професионалац у свом послу. Ја се у Партизану бавим правним питањима, а на факултету науком и наставом. Те три ствари ме држе. Они су суштина мог успеха, рада и животног испуњења. У те три ствари сам ја неприкосновен и ја то знам. Гете је рекао “скромност је одлика хуља”. Човек није скроман по природи. Ја знам да сам добар у науци, настави и праву. То ме држи, верујте на реч.
Да ли, као у песми Масима Савића, имате свој “мали круг великих људи”? Колико ваши пријатељи и породица трпе, с обзиром на ваше бројне обавезе у Партизану и на Правном факултету?
– Они су примарни у мом животу. Они не смеју да трпе. И не трпе. То сам успео да остварим, да моји пријатељи, тај најближи круг великих људи мене има безрезервно, без ограничења. У том погледу успевам да задржим есенцију животне радости. Без тог осећаја припадности, да вредимо некоме, то више није човек. Успевам колико је могуће да оне мале ствари које живот значе остварујем без икакве промене у односу на раније. Још једна ствар је код мене битна, никада не бих дао да “почасти мењају човека”. То ми се никада до сада није десило. Ја сам за моје блиске пријатеље исти онај Владимир Вулетић, који је био и пре пет година. Потпуно идентичан.
Какав је био Владимир Вулетић док је одрастао у Шапцу?
– Шабац је фудбалски град, Мачва која је основана 1919. године је неодвојиви део моје младости и детињства. Нисам био тај који је локал патриота, одувек сам навијао за Партизан. Постоји видео запис, када сам имао пет година, са покојним оцем ударам хемијском оловком по лончету и певам “Док Партизан битке бије”. То је химна Партизана која је у последње време мало запостављена, али је можда најлепша порука нашим навијачима. “Црно-бели, црно-бели, ма где били на табели, нек вас храбри, нек вас јача, песма наших навијача”. То смо мало заборавили, да будемо навијачи нашег клуба. Постали смо навијачи пренатегнутих резултата. Партизан је 1978. године, када сам ја рођен, једва избегао да испадне у другу лигу. Те године, када је играо последњу утакмицу, цео стадион се скупио да навија да Партизан не испадне у нижу лигу. Замислите данас ситуацију да Партизан не буде први. То су озбиљни проблеми.
Да ли вам је Шабац и даље драго место?
– Шабац волим много и данас се сматрам Шапчанином пре свега. То је град који је имао први клавир, прву библиотеку, први застакљени прозор, први кревет. То је град Јеврема Обреновића, рођеног брата Милоша Обреновића. Град који је називан малим Паризом, а то није случајно. Затим је понео тај тешки надимак “српски Верден”, зато што је доживео тешке муке током Првог светског рата. То је град који је у мојој младости био у сенци Београда.
Сећате ли се утакмица Партизана на којима сте били као навијач?
– Имали смо воз који је ишао од Руме до Београда и застајао је у Шапцу. Ја сам путовао на утакмице Партизана шест сати у једном правцу. Били смо деца, деведесете године, немамо новца. Седнемо на воз, па када стигнемо… Шабац – Београд, шест сати. Тако сам путовао на утакмицу 1998. године, била је тешка утакмица. Био сам на југу и полиција је тада дебело тукла југ. Био сам међу тим навијачима који су се тада нашли у тој позицији и нећу никада заборавити то. Киша, покисли као мишеви, долазимо после шест сати путовања право на стадион. Тамо смо се тукли са полицијом и онда, на крају крајева, враћате се поново шест сати. До четири ујутру. Тако су изгледале наше утакмице, али то је било оно када кажете “за друге се навија, Партизан се воли”. Некад кажем за себе да не гледам фудбал, нисам никакав познавалац и не знам ништа о фудбалу, али волим Партизан. Гледам Партизан, не фудбал.
Како је настала ваша љубав према поезији?
– За љубав према поезији је заслужна моја мајка. Она је била велики познавалац поезије. Њом сам се инспирисао својевремено. У доброј мери је заслужна што сам био троструки првак Србије у такмичењу рецитаторства, да сам био четвороструки шампион такмичења у беседништву, на Правном факултету и југословенском такмичењу, и двоструки републички шампион у аматерском бављењу глумом, 1995. и 1996. године. Волим позориште, поезију, драму. Готово да нема представе у Београду коју нисам погледао. Много ценим домаће писце. Мој омиљени је драмски писац Љубомир Симовић, апсолутни геније поезије и драме. Једини добитник три Стеријине награде за најбољи драмски текст, а написао је три драме. Дакле, све три су добиле награду. Читаоцима је познат пре свега као аутор драме “Бој на Косову”, по којој је снимљен филм. И данас често цитирамо, како то каже Милош Обилић или Кнез Лазар, а уствари то нису рекли они, већ Љубомир Симовић.
Тада је Вулетић читаоцима MaxBet спорта изрецитовао једну Симовићеву песму, “Виђење на Иваковцу”. Савршен поклон за Нову годину.
– Читам много. Припадам генерацији која је расла на књизи. Нисмо имали лап топове, интернет, навикли смо да се дружимо са књигом. Таква је била генерација, мислим да смо због тога шире образовани на неки начин. Читао сам скоро књигу једног немачког писца о Иви Андрићу и његовом боравку у Немачкој у време предвечерја Другог светског рата и његовом амбасадорском положају. То је нови поглед на југословенску дипломатију у времену Кнеза Павла. То је време које је данас доста контроверзно, изазива питања да ли је Југославија могла да крене путем фашизма или је покушавала да буде исток на Западу и запад на Истоку. Поред тога, заинтересовала ме је књига “Александар од Југославије” од Вука Драшковића, који је добар писац. Много бољи писац него што је показао да је политичар. То је такође један нови поглед на ситуацију у којој се налазила Србија у току Лондонског уговора који је био понуђен и касније Версајског споразума, који је потписан 1919. године. Такође, поред ове књиге, да препоручим вашим читаоцима још једну. Добра је књига Горана Марковића “Београдски трио”. Исто говори о периоду после Другог светског рата. Морам да кажем да је Горан Марковић мој омиљени редитељ, човек који је режирао “Националну класу”, “Сабирни центар”, “Вариолу веру”… Апсолутно заслужује свако поштовање. Моје бегство су књиге које имају предзнак историјског наслеђа, уз које може да се размишља и које су полемичке.
Да се вратимо на Партизан. Које су ваше жеље и који су циљеви Паризана у 2021. години?
– Надам се да ће у новој години Партизан да буде конкурентан за оба трофеја колико је то могуће. Обећавам нашим навијачима да ћемо се борити за оба трофеја. Није лако, али је увек лепо борити се за Партизан. Подсећам да смо 2016/17. били у сличном проблему, а на крају се играо “Последњи танго смрти”. Зашто се не би играо и ове године? Ми ћемо се за њега борити.
Да ли сте пред тренером Александром Станојевићем ставили “обавезу” да освоји титулу?
– Титула није оптерећење. Нема поделе бодова, нема плеј-офа. Девет бодова у класичном лигашком систему су озбиљна предност. Док живиш, надаш се. Ми ћемо се борити за то. Да ли ћемо успети, то је изван нас у овом моменту. Ноћ је пред зору најгушћа. Ако нас буде чекала Лига конфедерација, покушаћемо да ту будемо што бољи. Партизан је 1955. године отворио Куп шампиона, одиграо прву утакмицу. Можда ће сада да игра прву утакмицу Лиге конфедерација.
Да ли онда то значи да ћете да искористите другу полусезону да спремите тим за лето?
– Цео пролећни део ће бити првенствено посвећен прављењу тима за следећу сезону. Тренер Станојевић ради добар посао. Он је веома привржен, врхунски професионалац. Живи за Партизан 24 часа, спава на Телеоптику. Још нисам видео тренера који то ради, он спава. Он 18-19 часова анализира око себе. То је човек који сигурно неће дозволити да будемо конкурентнији, већ ове сезоне, а нарочито наредне сезоне.
Тренер Станојевић воли да има на располагању што више играча који су се школовали у млађим категоријама Партизана. Да ли ћете да му испуните те жеље?
– Живковића враћамо, то је Партизаново дете. То је политика коју форсира наш тренер, он има подршку спортског сектора. Партизан чине његова деца, његова омладинска школа. Сведоци сте да је Партизанова школа проглашена за најбољу у Европи. Изузетан посао раде руководиоци омладинске школе, Вања Радиновић и Горан Арнаут, директор и заменик директора. Они се боре са озбиљним изазовима. Неограничени буџет других клубова може да приволи децу по Србији у њихове редове, али Радиновић и Арнаут као алхемичари од ничега праве нешто. Заиста смо им захвални, мислим да су они шампиони Партизана 2020. године.
Како гледате на промену правила, и увођење “бонус играча”?
– Дубоко сматрам да је погрешна одлука ФСС да инсистира на бонус играчима. Они се не стварају као играчи, квалитет сам долази до изражаја.
Капитену Владимиру Стојковићу истиче уговор на крају сезоне. Да ли је време да заврши каријеру?
– Владимиру Стојковићу је време да се прикључи нама. Бићемо задовољни. Велики човек, велики голман. Мислим да је урадио више за репрезентацију и интерес српског фудбала.
Формирање Партизановог сената је ваша идеја. Шта можете да нам кажете о њој?
– Партизан треба да се назива “Сенат и Партизановци”, као што се читав Рим својевремено звао “СПQР” (Сенат и римски народ). Дубоко мислим да је време сабирања много важније од времена дељања и одузимања, у којем смо се у Партизану нашли. Ми смо се доста делили, једни за једне, други за друге. Време је за сабирање најумнијих, најугледнијих, највиђенијих људи, то је најважније. Сенат би требало да буде орган који координира и контролише рад свих структура. Неки имају разне друге духове који лебде над стадионом, а ми сматрамо да би требало сенат да лебди над овим стадионом.
Да ли можете да нам откријете кога бисте волели да буде у сенату?
– Управни одбор ће предлагати сенаторе. Имаћемо у марту скупштину која ће да усвоји предлог и измену статута. Наши сенатори ће имати исказнице, да су сенатор Партизана. То је велика почаст коју ћемо указати нашим сенаторима. Већ сам поменуо нека имена, која заслужују да буду у сенату. Емир Кустурица, Драган Бјелогрлић, Душан Ковачевић, Марко Николић, Славиша Јокановић… То су људи који су задужили Партизан. Да, био би саветодавни орган, али замислите да вам сенат таквих имена пошаље допис, како да останете неми? Снага једног органа зависи од кредибилитета људи.
За крај, ваш доскорашњи тренер Саво Милошевић се у јавности води као главни кандидат за место селектора репрезентације Србије. Како гледате на то?
– Саво и ја смо се први пут упознали на скупштини 2016. године, прекинутој, на којој смо имали страшну расправу. Она и дан данас постоји на Јутјубу. Саво је ренесансни човек Партизана, велики ће бити тренер и од срца му желим да постане селектор. Мислим да је за Србију то јако добро – казао је Вулетић на крају разговора за MaxBet спорт.
