Звона Цркве Богородице Љевишке у Призрену од данас, након 11 година, поново одјекују Призреном!
Од 1999. године звона у српској светињи се нису оглашавала, а 2004. године су пала када је Црква паљена током мартовског погрома и када је са ње украден оловни кров.
Црква Богородице Љевишке, се налази на листи УНЕСКО-ве светске баштине, као део ансамбла средњовековних споменика на Косову. За ову групу споменика се сматра да су угрожени.
Та светиња је задужбина краља Милутина. Црква је подигнута у периоду 1306-1307. године на остацима старијег катедралног храма из 13. века, који је такође заснован на месту још старије, ранохришћанске цркве.
Црква је вековима била саборни, односно катедрални храм призренских епископа и митрополита Српске православне цркве.
Услед великих сеоба Срба са подручја Метохије и суседних области, положај српских црквених установа је временом постао веома тежак. Најкасније средином 18. века, Богородица Љевишка је одузета од православних Срба и претворена у џамију. Овај чин тешко је погађао српски народ у Призрену, што је посведочено записима из 1756. године.
Претварањем у џамију унутрашњост храма је претрпела знатна оштећења: фреске су изубијане чекићем, покривене слојем малтера и прекречене. Поново су откривене за време рестаураторских радова у периоду од 1950. до 1952. године, а напори на њиховој санацији трајали су све до 1976. године.
Тек након ослобођења Призрена 1912. године, Богородица Љевишка је поново претворена у цркву, али радови на њеној рестаурацији нису могли бити остварени током наредних година, услед ратних неприлика које су трајале све до 1918. године.
Након Првог светског рата, пред надлежне црквене власти се у више наврата постављало питање о могућем враћању статуса катедралног храма Богородици Љевишкој, али до тога није дошло чак ни након опсежних рестаураторских радова који су спроведени срединм 20. века. Пошто је архијерејска катедра задржана у новом саборном храму Светог Ђорђа, древној цркви Богородице Љевишке је остављен почасни статус старог саборног храма.
