„Ако је Србија заинтересовна за стабилност, националним мањинама треба да да права, а пре свега Албанцима из Прешевске долине. Угледајте се на нас. Ми смо дали сва могућа права српској мањини на Косову. Зато, Србија треба да учи од Косова како се поштују мањине — никада нисмо вршили насиље, заустављали уџбенике за српску мањину, нисмо претили и плашили авионима и хеликоптерима Србе на северу Косова.“
Ово је у изјави за приштинске „Зери“ изјавио још увек неосуђени ратни злочинац, великоалбански „сејач смрти„, терориста који је униформу ОВК заменио фирмираним оделом, па сада уместо ножем и бомбама терор над Србима спроводи свакодневним говором мржње, отвореним претњама и насилном интеграцијом српског живља у тзв. косовску нацију.
На самом почетку желим да истакнем чињеницу да је српски систем заштите националних мањина од стране многих регионалних и светских тела оцењен као један од најпримеренијих у Европи. Мањинама на територији Србије је не само на папиру већ и у пракси гарантован висок степен права која прописује низ међународних и европских докумената. По степену заштите мањинских права који се примењује у Србији наша држава слободно може да се сврста у групу најразвијенијих европских демократија, а обим и квалитет тих права бољи је чак и од оног који влада у појединим чланицама Европске уније.
Нажалост нешто слично ни приближно не може да се каже за положај и права српског народа у јужној покрајини. Срби на КиМ данас су грађани трећег реда, они су без сваке сумње најугроженија етничка заједница у Европи. У околностима угрожености његових основних људских права, у околностима негације његових елементарних политичких и националних права, у околностима његове планске и систематске „косовизације“ тврдње да су српском народу у оквирима „Републике Косово“ обезбеђена сва могућа права равна је безочној лажи и представља брутално извртање чињеница и искривљање стварне слике на терену. Једино „право“ које Срби данас имају у тзв. држави Косово је право на нестанак.
Да је ситуација на пољу заштите људских права на КиМ далеко од идеалне упозоравају чак и највећи спонзори Приштине и пријатељи „независног Косова„. Тако се у извештају америчког Стејт департмента из 2017. године истиче забринутост због „све већег друштвеног насиља и дискриминације према припадницима етничких мањина на Косову„. Овоме треба додати и редовне опомене које на приштинску адресу стижу из Савета Европе због „све очигледније дискриминације неалбанског становништва у свим сферама косовског друштва„.
Према томе о каквој нам то слободи, демократији и људским правима говоре они који (малтене на дневној бази) мимо свих правила и закона мучки хапсе и малтретирају српске цивиле, убијају и тероришу српске политичаре, ускраћују Србима право на живот, слободу кретања, здравствену и социјалну заштиту, право на сопствени језик и писмо, право на сопствену веру и обичаје, право на опстанак?!
О каквој нам то слободи, демократији и људским правима причају они који су клали и сакатили, силовали и мучили, палили и рушили, скрнавили и обешћашћивали српске жене и српске мајке, српске старце и српску децу, српске цркве и српске манастире, српска гробља и српску имовину?!
Руководилац звери које су живу спалиле малу Јовану из Липљана, човек који је сопственим рукама заклао и задавио на десетине српске деце каже нам да Албанци „никада нису претили и вршили насиље над Србима на КиМ„. Није хтео Рамуш да помене све оне бруталне злочине који су почињени над Србима уздуж и попреко територије Косова и Метохије, прећутао је свирепа убиства у Старом Грацку, силовања и масакрирања у Ораховцу, Пећи и Призрену, српско стратиште у Клечки, погибију српске деце у Гораждевцу, крваве „жуте куће“ широм Косова и Албаније…
Треба бити искрен и рећи да овакве прилике нису ништа неуобичајено за један западни протекторат какво је тзв. Косово. У највећој исламистичкој бази у овом делу Европе на чијем челу се налазе особе које су обучене искључиво за терористичко деловање илузорно је уопште и говорити о демократији, правној држави и људским правима.
Најпозванија да подигне глас о овим темама и стане у заштиту Срба са КиМ је нико други до управо њихова матична држава – Србија. Ако Србија остане нема на константне провокације из Приштине, на њену политику лажи и обмана, на њено континуирано унижавање и кршење права српског народа онда ће судбина Срба на КиМ бити запечаћена и они ће брзо нестати под точковима великоалбанског милитаризма.
За Београд данас не (сме да) постоји важније питање од питања заштите положаја и безбедности Срба на читавој територији Аутономне покрајине КиМ. Оно мора да се нађе у самом врху приоритета државне и националне политике и да постане главни задатак српске дипломатије. Управо српска дипломатија има дужност да покрене процес интернационализације положаја српског народа на КиМ и међународну заједницу упозна са бруталним кршењем људских права са којим се суочавају Срби у јужној покрајини под (привременом) влашћу самопроглашених институција у Приштини. Уколико је Приштини у интересу да се то питање уклони са дневног реда међународне политике онда је нама у још већем интересу да се оно као кључна тема поново актуелизује и остане у фокусу пажње свих најважнијих међународних тела, нарочито органа УН.
Време је да Рамуша Харадинаја подсетимо на сваку српску сузу, на сваки српски плач, врисак и јецај, на бол коју је нанео српским мајкама, женама и сестрама. Време је да српским жртвама и њиховим породицама пружимо право на правду и истину.
А њихово право нама налаже дужност да никада не заборавимо, да злочинце приведемо пред лице правде и осудимо!
Данијел Игрец
Извор: govorisrbija.rs
