Након пада Републике Српске Крајине у августу 1995. године, поглед свих Срба окренуо се према Вуковару и источној Славонији. Ово подручје, измучено тешким борбама још од 1991, постало је последња слободна српска земља западно од Дунава. Народ је живио у страху и неизвјесности, знајући да ће Хрватска војска прије или касније покушати да заузме тај простор, као што је учинила у Крајини.
У новембру 1995. године покренута је операција „Гром“, у којој су хрватске снаге настојале да нападом заузму положаје српске војске у Вуковару и околини. Међутим, борци Источнославонског корпуса Српске војске Крајине, потпомогнути паравојним јединицама,пружили су жилав отпор и задржали линије, не дозволивши непријатељу да сломи источну Славонију.Иако је Крајина била срушена, овдје је остала нада и одлучност да се брани сваки педаљ свете крајишке земље.
Крајишници из Вуковара, Трпиње, Боровог Села, Негославаца и свих села уз Дунав показали су велику храброст, истрајавајући у немогућим условима, окружен непријатељем и под сталним притиском.
Операција „Гром“ окончана је без већег успјеха Хрватске, али је показала да ће се судбина источне Славоније рјешавати политичким средствима. Услиједио је Споразум о мирној реинтеграцији 1995/96. године, под окриљем УН-а, којим је српски народ остао на својим огњиштима до краја 1997, чувајући институције, школе, културу и своје достојанство. Иако је на крају власт над источном Славонијом прешла у руке Загреба, остаје чињеница да то није била војна капитулација, већ политичко рјешење које је омогућило да српски народ преживи и опстане на тим просторима.
За Крајишнике је то био посљедњи бастион отпора у Хрватској, симбол страдања али и снаге, јер упркос свим поразима, источна Славонија је сачувала српско име, цркве, гробља и вјеру у опстанак.Тако је Вуковар и након свих трагедија остао знак да српски народ, ма колико био нападнут, никад неће нестати са својих вјековних простора!
