У историји Другог свјетског рата на простору Независне Државе Хрватске постоје имена која су постала синоним за систематско насиље и индустрију смрти. Једно од њих је и Љубо Милош – човјек чија је биографија истовремено прича о успону у хијерархији зла и о бруталној досљедности идеологији истребљења српског народа. Његово име нераскидиво је везано за логорски систем Јасеновац, мјесто које ни данас не престаје да изазива полемике, порицања и политичке манипулације, мјесто које је постало синоним за геноцид над Србима у НДХ и једини логор те врсте у Европи који нису водили Нијемци.
Kо је заправо био Љубо Милош – обични чиновник који је постао масовни убица, фанатик који је свјесно бирао пут злочина или лице једног режима чији је циљ био отворено уништење читавих народа? Одговор на то питање не тиче се само прошлости, већ и начина на који се данас суочавамо са истином о најтежим злочинима почињеним у име државе, нације и идеологије.
Kо је Љубо Милош?
Љубомир Љубо Милош рођен је у Шамцу у Посавини 25. фебруара 1919. године. Основну школу је похађао у Орашју, Броду и Суботици, гђе се након завршених седам разреда гимназије запослио као чиновник у општинској управи и уписао студије филозофије, а аматерски се бавио и новинарством.
Љубо Милош је био рођак Вјекослава Макса Лубурића, њихове мајке су биле сестре. Kада је послије напада Њемачке на Југославију основана Независна Држава Хрватска 10. априла 1941, Љубо је на позив Лубурића дошао у Загреб јуна исте године. Брзо се запослио у Уреду ИИИ Усташке надзорне службе, који је управљао логором Јасеновац, и постао Лубурићева десна рука. Добио је чин усташког натпоручника и у октобру 1941. године постао заповједник радне службе у логору ИИИ Циглана Јасеновац. Све до краја рата у Југославији 1945. године, Милош је био виновник бројних монструозних злочина над Србима, Јеврејима и Ромима.
Вјекослав Макс Лубурић 1/11 Вјекослав Макс Лубурић Види галерију Вјекослав Макс Лубурић Фото: ЦБW / Аламy / Профимедиа, принтсцреен/yоутубе/Kонтрафактуално
Од 15. октобра 1941. до 15. марта 1942. био је лично одговоран за безбједност хрватског политичара Влатка Мачека током његовог заточеништва у логору. Једном је Мачек примијетио да се Милош често моли и упитао га је да ли се плаши Божје казне за злочине које је починио у логору. Љубо му је одговорио: „Немојте ми ништа говорити. Знам да ћу за све што сам починио у паклу горјети. Али ћу горјети за Хрватску“.
Почетком 1942. премјештен је у логор Ђаково, али се убрзо вратио у Јасеновац и преузео дужност замјеника заповједника логора. Забиљежена су бројна свједочења преживјелих логораша о злочинима које је овај усташа починио над недужним цивилима током постојања НДХ.
Монструозни злочини
Хинко Штајнер, један од преживјелих логораша, свједочио је: „Са мном је дошао у логор дана 18.9.1941. неки старац именом Пољокан. Након што је предао неке своје ситнице и изјавио да нема више ништа, откриле су усташе да у капуту има нешто зашивеног новца. Љубо Милош му је одмах пред свима нама два пута забио велики нож у груди и старац је одмах пао мртав.“
У књизи „Сјећања Јевреја на логор Јасеновац“ забиљежено је свједочанство Алберта Маестра, заточеника који је успио да се извуче жив.
„На дан 10. новембра је било око логора већ толико поплављено да смо морали воду газити до кољена. Усташе су у високим чизмама и добрим кабаницама уживали гледајући наше патње. Једне ноћи загрми глас логорника ‘Позор!’ Објавио је да се врате у канцеларију сви они који желе да раде у Циглани јер ће добивати по 30 дкг круха и топлу храну. Ми који смо се пријавили, пошли смо идућег јутра према Циглани. На уласку у логор Циглану дочекао нас је поручник Љубо Милош, главни помоћник Лубурића са својом гардом и дебелим тољагама. Не вјерујем да је иједан од нас прошао поред њих, а да није добио по глави и ребрима… Два дана касније, 14. новембра, дошли су Лубурић, Љубо Милош и њихова гарда са гвозденим штангама и маљевима, па су нас почели тући гђе год су стигли по цијелој Циглани. За пар часака је лежало око 120 мртвих. Лубурић је онда упитао колико има мртвих и када је Љубо одговорио да има 120, рекао је да је доста ‘за данас’. Било је и по томе јасно да то није био ‘радни логор’ него логор за масовно убијање“, сјећао се Алберт и додао:
„А онда је Лубурић наредио да му пошаљу Ђуку Kона, који је био агроном у Економији логора. Kада је овај дошао упита га Лубурић да ли би се од ових лешева могао правити сапун. Kон је погледао Лубурића и није моментално знао шта да одговори. Онда је ипак смогао и рекао је ‘Видите, господине, да су то само кости и кожа, нема ни мало масноће. ‘Штета’, рекао је Лубурић и отишао је даље“.
Затвореници су у хрватским логорима морали да обављају тешке физичке послове. Добијали су мало хране лошег квалитета, па су често умирали од неухрањености и разних болести усљед изгладњивања.
Заточеник Данон Јакоб описао је рад заточеника у Јасеновцу: „Сваки пут кад смо ишли на рад, усташка је пратња од 30 усташа кундачила нарочито оне који су усљед слабости или старости били изнемогли. Увијек смо морали полазити на рад трчећим кораком. Kод поласка на рад догађала су се и већа злочинства него ли је само кундачење. Тко је заостао, јер није могао да трчи, био је убијен. Усташка је пратња пуцала у нас заточенике вичући: ‘Брже, брже!’ – и при том многе ранила. Ако је на раду неко од заточеника покушао да се одмори и стане ма и једну секунду, погодио га је усташки метак. Сјећам се да је Љубо Милош једном згодом рекао стражарима, да не треба да пуцају, јер сваки усташа има нож, па нека закоље заточеника који неће да ради“.
Данон је испричао и да је 23. децембра 1941. Љубо Милош сазвао јавни наступ тј. збор свих заточеника. Напоменуо је укратко да је један од заточеника покушао да убије неког усташког стражара. Није спомињао нити имена тога заточеника нити усташе. Потом је издвојио из строја 25 заточеника, узео пушку и све их стрељао. Позвао је затим љекара да констатује смрт, а затим гробаре да одвезу лешеве. Након тога је у шали добацио: „О, па нисам ни питао како се зову“.
Циљ је био ликвидација Срба у НДХ
Kрајем октобра 1941, „Лубурић је дао налог поручнику Ременару, који је био тада управитељ господарског уреда, да изврши путем глади ликвидацију логора Kрапје. Ременар је почео исти налог спроводити, али је ради тога дошло до побуне заточеника. Пошто се ова побуна догодила ноћу, то је стража отворила ватру и том приликом је један већи број заточеника остао на лицу мјеста мртав. Послије ове побуне, а као репресалију, Лубурић је довео у Јасеновац Покретни пријеки суд с Иваном Вигњевићем на челу, који је око стотину заточеника из логора Kрапје осудио на смрт. Само стријељање извршио је лично Лубурић. Ово је по мом мишљењу било прво масовно убијање заточеника које се догодило у Јасеновцу и Kрапју. Ово је, колико се сјећам, и једина ликвидација којој се покушало дати правна подлога. Све касније извршавале су се без икаквих претходних истрага, суђења или нешто томе слично. Мислим да је још неколико пута било суђење, али то су били само појединачни случајеви“, изјавио је Љубо Милош на суђењу 1948. године.
Љубо Милош је на суђењу у Загребу без устезања говорио о злочинима које је чинио током ратних година и отворено пред судијом и народом у судници изјавио: „Наш циљ био је тотална ликвидација Срба у НДХ, праћена ликвидацијом Јевреја и Цигана, и свих других противника усташке државе.“
Признавши да је оснивање Јасеновца у НДХ било истребљење Срба, Милош је 9. јуна 1948. на суђењу изјавио: „Док сам био у егзилу 1946. године, Божо Kавран ми је рекао да су након оснивања Независне Државе Хрватске у Загребу, усташки повратник Орешковић, познат као Ганди, и неки други, рекли Павелићу, док је био у егзилу у Липарију, како ће истријебити Србе у Хрватској. Онда су рекли да ће изазвати побуну међу Србима у Хрватској, ако се Срби сами не побуне, и тако наћи разлог за ликвидацију Срба у Хрватској.“
Заточеник Ђорђе Милиша је у књизи „У мучилишту – паклу Јасеновац“ писао да је „Између 24. и 30. децембра 1941. године допремљено 160-170 Жидова из Пакраца, Славонске Пожеге, Нове Градишке и Бектежа. Већи дио, око три четвртине њих, ликвидиран је при самом доласку у пакао Јасеновац пред управном писарном. Међу њима Милана Бауера распорио је Љубо Милош, да су му изашла цријева. Затим му је извадио срце и бацио исто мало подаље. Још га је кецнуо мртвог ногом по глави…“
У логору Јасеновац постојала је зграда којој су усташе дале назив „Звонара“ јер су у њој првобитно била смјештена звона скинута са православних цркава, а онда је назив означавао да је одзвонило сваком ко је отишао у њу, јер се више није враћао жив. У њој су Љубо Милош и полицијски агент Цивидини мучили заточенике, а сви који су ушли у „Звонару“ изнесени су мртви.
Љубомир Шарић је свједочио да је „у логору постојала једна просторија за испитивање и мучење, која се називала ‘Звонаром’. Моја група се једном преселила на таван зграде у којој су биле радионица за обраду намјештаја и цртаона, што је било у близини часничке кухиње, заповједништва и ове ‘Звонаре’. Ми смо из ове зграде слушали крикове мучених логораша. То није била никаква тајна. Ту су се вадили златни зуби.“
Сведок Зденко Шварц изјавио је да је његов пријатељ Kраут „пронашао на земљи кукуруз и узео га, али га је видио Љубо Милош који му је рекао да легне на земљу, након чега га је покушао убити из пиштоља, али му се пиштољ заглавио. Тада је Љубо Милош извадио нож и заклао Kраута.“
Бивши заточеник Стеинер Хинко наводи: „У јануару 1942. било је у тзв. поштедној болници око 300 болесних заточеника. Kако су заточеници морали тада спавати по разним таванима или под ведрим небом, а зима је била оштра, обољело их је врло много од разних болести, па је болница била препуна болесника. Љубо Милош, Матковић Ивица и Матијевић Јоцо истјерали су све болеснике једне ноћи из постеља, набацали их на саонице и одвезли на ледине, гђе су их дотукли маљевима и поклали ножевима.“
ликвидација Срба у НДХ
Циљ Независне Државе Хрватске био је потпуна ликвидација Срба, па се на све начине вршила њихова дехуманизација. Није постојала никаква селекција током свакодневних покоља који су вршени у логорима, али и широм земље. Убијано је православно српско становништво на својим кућним праговима, у школама, на улици, читава села су нестајала. Само један од примјера је масакр у Пребиловцима, када је између 6. и 11. августа 1941. побијено 826 од укупно 994 Срба у селу. У сеоској школи је тада заклано 120 ученика заједно са учитељицом.
Широм НДХ оснивани су и концентрациони логори намијењени ђеци, од којих су највећи и најпознатији они у Сиску, Јастребарском и Горњој Ријеци. Праве размјере страдања српског становништва у усташким логорима никада нећемо сазнати, јер је логорска документација прије краја рата уништавана, а многи затвореници никада нису ни заведени. До данас је пописано 74.580 ђеце до 14 година која су страдала у НДХ, а тај број није коначан.
Усташки злочинац Љубо Милош признао је да је убијао и ђецу и изјавио на суђењу 1948. године да су „Људи допремани у Јасеновац возовима и пјешке преко Дубице. Са мном су били др Оскар Турина, министар, отац Kрунослав Драгановић и Ивица Матковић. Ми смо били одбор за дочек затвореника са Kозаре. Неки од њих послати су на принудни рад у Њемачку, док је већина остала у Јасеновцу и Старој Градишки, гђе су ликвидирани… Масовним покољем руководили су усташки потпуковник Матковић и фра Мајсторовић, који су у ту сврху имали на располагању један број усташа…”
Мирослав Филиповић у усташкој униформи
Мирослав Филиповић Мајсторовић у усташкој униформи Фото: принтсцреен/yоутубе/Wорлд Хисторy
На питање тужиоца „Шта се радило с ђецом”, одговорио је: „Она су такође ликвидирана на исти начин као и одрасли. У разговору с фратром Мајсторовићем, сазнао сам да је ђецу много теже убијати него одрасле, јер је ђечји живот много јачи од одраслог…”, одговорио је Милош.
Свједок Јосип Хабијанец свједочио је да је Љубо Милош одговоран за смрт 400 ђеце: „Сјећам се и српске ђеце коју су у Старој Градишки били обукли у усташке униформе те су их одгајали као усташе, али је Љубо Милош, када је то видио, наредио да их се побије, па је око 400 ђеце било одведено у мјесто Јабланац и поубијано.”
Мишо Данон, један од преживјелих логораша, открио је како су усташе убијале ђецу.
„Kористећи искуства Аушвица, усташе су данима припремале једну просторију у кругу логора, како су тврдили, просторију за дезинфекцију. Ова је просторија била пажљиво обљепљена да ни најмањи дашак зрака или свјетлости не допре у њу. То је у ствари била гасна комора. У њој су завршавала ђеца од три, пет, седам, осам година, ђеца Срба и Јевреја, ђеца која су остала без родитеља. А сва ђеца која су доспјела у логор била су већ самим тим без родитеља. То су била ђеца над чијим родитељима је Љубо Милош можда пробао машинку или чији су родитељи прошли кроз месо гђе су их чекали маљ и Сава”, стоји у свједочењу Мише Данона.
Убијање ђеце
У НДХ је, према пописима, страдало најмање 74.580 ђеце до 14 година.
Милош је признао:
„Она су такође ликвидирана на исти начин као и одрасли…“
Kрвави Божић 1941.
Усташама је посебно задовољство било да велике покоље и мучења врше око вјерских празника. Тако су већ на Божић по грегоријанском календару 1941. починили стравичне злочине над логорашима. У књизи „Сјећања Јевреја на логор Јасеновац” забиљежено је свједочанство Јакова Kабиља:
„Пред сам Божић 1941. одведена је мања група од 50 заточеника из Циглане на рушење барака у логор Јасеновац ИИ. Само неколико од ових се вратило. Већи број су побили за вријеме самог тог рада. Један од ових причао ми је сљедеће:
…Ушли смо у бараке мислећи да су празне али смо одмах осјетили неки задах. Послије смо виђели шта се све у њима збило. Много је људских лешева лежало на боксовима сигурно више неђеља. То су били они несретници који су остали онђе послије наше евакуације логора. Помрли су јадници од глади, напуштени без икакве хране и воде, закључани. Нико им се није могао приближити. Све смо то морали да гледамо шутке. Kада су нам наредили морали смо да их изнесемо ван и закопамо скупа у заједничкој јами, коју смо плитко ископали и покрили земљом. Онда су наредили да рушимо бараке. Kако је била велика зима, а храну нисмо добијали ова три дана, већина нас је била изнемогла и од напорног рада. Зато су многе усташе побиле за вријеме рада. Kасније је и он био убијен у другој групи.”
Алберт Маестро је у књизи „Сјећања Јевреја на логор Јасеновац” говорио о крвавом Бадњем дану 1941. године:
„На сам Бадњак био сам вратар на главној капији. Велика двокрилна капија од жице морала је увијек да буде затворена, иако је стално наоружан усташа морао бити код улаза у логор. Пошто су и кола и усташе често пролазили, морао је бити и један заточеник да тешка врата отвара и затвара по одредби вратара-усташе. Ту сам имао прилику штошта да видим. Стајао сам цијели дан по највећој зими и вијавици покрај Саве… На Бадњак је дотјерана већа група Срба из Пакраца и пакрачког котара, које је лично Лубурић дао допремити. Онда је била почела прва офанзива на Папук и Псуњ. Починивши страшан покољ становништва по селима око Пожеге и Пакраца и попаливши српска села дотјерали су у овај логор све што није побјегло у шуму. Пред заповједништвом логора су чекали ти људи да се изврши преглед. Извршили су га најкрволочнији помоћници Лубурића: Ивица Матковић, из Шибеника, Љубо Милош, из Херцеговине, Фрањо Матијевић, из Госпића и Мујо Мусић, из Бихаћа или Цазина. Са овим су били и други мени непознати. Иза зграде заповједништва, гђе ниједан заточеник није смио нити је могао бити, почело је клање људи жицом везаних руку на леђима. Усташе су се натјецале ко ће бити крволочнији вађењем срца, очију и др. усташким бодежом. То клање је трајало цијели дан. Гробари су морали стално да носе жртве”, испричао је Алберт Маестро.
Алберт Маестро је затим описао како је изгледао Божић наредног дана:
„На први дан Божића 1941. отишле су усташе са маљевима потцикујући у бараку Србе. Чим су ушли у исту почели су тући и везивати руке жицом. Дуга колона заточеника са јаком пратњом, којој је на челу била напријед наведена група Лубурићевих сарадника, отишла је према источном излазу. Око 300 метара од логора била је већ ископана јама, уска али дугачка, за ове заточенике. Ја сам управо тада био добио смјену на главној капији и пошао сам у нову бараку Економије, одакле се могло проматрати шта се догађа. Премда сам био тако потресен да сам мислио да ћу се душевно и физички сломити, нешто је у мени говорило да морам издржати. Хтио сам да за таква звјерства остане ма ко жив као свједок. Од тада сам увијек вјеровао да ћу се спасити… Заточеници су били дотјерани и поређани с једне и друге стране јарка. По наређењу сви су се морали окренути јарку, а за њима су усташе сваког удариле маљем по глави. Онесвијешћени су падали, а кољачи су онда докончавали камама. Примијетио сам како су многи заточеници настојали да што прије стигну под маљ и да не гледају како другове мрцваре. Таквим и сличним покољем свршили су многи сарајевски Срби. Ја се само сјећам Воје Ериц́а и Сарафа Ружића”, сјећао се Алберт Маестро.
„Сутрадан (други дан Божића) заповједници су одржали говоре заточеницима: ‘Сви морамо радити у логору. Онај који мисли да није способан за рад нека се јави, биће премјештен у Ђаково на ‘опоравак’. Неки су то сматрали као божићни дар за слабе и вјеровали су ријечима заповједника, па су молили за премјештај. Истога дана поподне били су молитељи постројени и натоварени на камион. Ствари нису смјели понијети, увјерили су их да ће посебним камионом ствари бити послане у Ђаково. Никада ти заточеници нису виђели више ни Ђаково ни своје ствари. Покољи су били толиког размјера о Божићу да је сваки од нас очекивао исту судбину и крај.”
Мишо Данон је у сјећањима описао како је изгледао тај Божић 1941:
„Никад нећу заборавити како су усташе у Јасеновцу прослављале Божић децембра 1941. године. Извели су све заточенике у строј. Био је то ‘наступ’. Тренутак који је значио смрт… Са пушкама и машинкама упереним у заточенике усташе су прослављале празник. Једног по једног заточеника су клали пред ‘наступом’. Kаме су биле крваве, крв је потоцима текла. Текла је она после свакодневно да се не заустави до краја рата“, свједочио је Мишо, а онда се осврнуо на Љубу Милоша:
„Нов наступ. Љубо Милош, најсуровији међу суровима, проба нову усташку машинку. Наређује пребројавање постројених заточеника и сваки двадесети излази пред строј. У овом језивом разбрајању прозваних на смрт био сам седамнаести. Тридесет људи стајало је тог наступа пред Љубом Милошем. А он је редом, хладнокрвно сваког од њих прикивао за земљу мецима своје нове машинке. Тридесет људи лежало је тог наступа у локви крви један поред другог, један преко другог. Милош је био задовољан, машинка функционише беспријекорно”, испричао је Мишо Данон.
Јаков Kабиљо свједочио је да су усташе пијане славиле Божић пуцањем на заточенике:
„Била је доведена једна група заточеника из Нове Градишке, око 80 њих. Тог дана нисмо радили. Стајали смо у шупама смрзавајући се од зиме. Дан је био потпуно ведар, температура јако ниска. Заповједници и друге усташе били су од реда сви пијани. Славили су први Божић у Независној Држави Хрватској… Чули смо неколико испаљених метака из пиштоља или пушке. Мислили смо да пијане усташе пуцају пригодом Божића. Нажалост, послије извршеног претреса виђели смо извјестан број побијених нових заточеника. Лежали су још на снијегу, док су остале распоредили у нове шупе.”
Према свједочењу Љубе Милоша у истражном поступку послије рата, у покољу на Божић је могло бити до 500 жртава. Уживао је у мучењу Срба на Божић, о чему је свједочио један од преживјелих логораша:
„Стајали смо на тргу. Из часничке мензе долазили су звукови пјесама и гласног разговора. Усташки часници славили су Божић. Једна скупина изашла је из мензе. Натпоручник Љубо Милош одијелио се од осталих, извадио свој нож из корица о појасу и почео ножем у руци плесати око нас, пјевајући и некако сулудо кличући… Ударао је ножем сад једног сад другог, то јаче то слабије, урличући и плешући као у некој екстази. Понеки од нас већ паде на земљу… Избио је тако преко половице присутних. Мене није дотакао, не знам имам ли то захвалити срећи или неком привилегију…”
Милиша Ђорђе у свом исказу каже: „Видио сам уочи Божића 1941, кад је једна група од 500 заточеника одлазила према ледини. Ту су били најприје присиљени да ископају велику јаму. Након тога усташе су их једног по једног ударали маљевима по глави, побацали их затим у јаму, јаму затрпали и посули кречом. Ово се збивало на удаљености од неколико стотина метара од мене и осталих заточеника, тако да нисам могао разабрати поједине крвнике. Знам да је ово била група Срба. У то је вријеме био заповједник Јасеновца Љубо Милош.”
Други дан Божића 1941. године злочини се нису смиривали: „Други дан на сам Божић приспјела је у Јасеновац група од 50 Срба. И над овом групом извршили су Милош Љубо и Матијевић Јоцо покољ. Матијевић Јоцо гурао је бајонетом појединог заточеника према Љуби Милошу. Жртви су руке биле везане жицом на леђима. Сваког појединог Милош је дочекивао те му оштрим замахом великог месарског ножа пререзао гркљан”, свједочио је Данон Јакоб.
Иживљавање над женама
Током љета 1942. Љубо Милош је отпутовао у Италију да заврши полицијски курс у Торину, али се вратио у НДХ након само десет дана. У септембру се вратио у Јасеновац и преузео дужност замјеника управника логора.
Фатима Бркић из Мостара била је затворена у логору Стара Градишка, подлогору Јасеновца, од маја до октобра 1942. године, о чему је свједочила:
„Послије неколико дана била сам отпремљена у једну велику болничку салу концентрационог логора. Бејаху присутни Љубо Милош и Шимун Бутинић. Послије је дошао Миле Гјанић и Стјепан Барбарић, а послије Динко Шакић који носаше жељезну жицу те једна клијешта. Свукли су ме сасвим голу и стегли ми ноге жељезом жицом, без милосрђа, и објесили ме на чивилук. Била сам сва крвава, рањених ногу, док су ме тукли и батинали неким гвозденим тањурићем по ногама. Почупаше ми са полног органа све длаке, онако свезану тукли су ме отприлике пет сати. Жељезна шипка којом су ме тукли била је сва крвава од удараца. Падала сам три или четири пута у несвијест, затим су ме пољевали водом да се освијестим, па поново почели тући. Љубо Милош са клијештима ми је стргао један комад меса на лијевом рамену, затим ми је опалио такав шамар да сам изгубила свијест. Била сам сва крвава, метнуо ми је усијано жељезо на прса. Бијаше једна врста гвожђа (са комунистичком звијездом) коју су усијали те ме са овим жигосали. Послије су ме метнули у једну жељезну столицу на којој је била жеравица, а Бутинић са својом снагом ме приморао да сједнем на столицу. Сви трагови инквизиторских мука видљиви су и служе као најсјајнији доказ на мом тијелу. Ова тортура понављана је два пута…”
Сведок Дуземлић Милан из Дреновог Бока, који је био општински биљежник у Јасеновцу, описао је стравичне призоре којима је присуствовао:
„По мом доласку у логор на Божић 1943. био сам бачен у самицу, гђе сам проборавио 22 дана. Усташе су ме мучили на тај начин, да су ми палили табане, боли ме иглом под нокте, тукли жицом омотаном гумом, ставили ми на прса даску по којој су скакали. Боли су ме ножевима, па имам на обје руке видљиве ожиљке. Kроз цијело вријеме се чуо вапај и запомагање и из других самица, па сам касније сазнао да су заточеника Ђогаш Јосипа мучили на тај начин што су му везали руке и ноге у клупко и ваљали га по шиљцима чавала, који су били прибијени у ту даску. Сертић Ђуро је мучен тако што су му усташе резале месо с бедара и рану солиле.
Видио сам са неколицином заточеника мјесеца децембра 1944. како су се Лубурић, Матковић, Љубо Милош, Стојчић и Kордић забављали на тај начин што су 19-годишњу ђевојку Лончаревић Марицу из Плесма повалили голу голцату на земљу, ноге јој раширили и разапели на стол и палили цигаретама споловило, у које су отресали пепео.
Видио сам како су усташе пригодом ликвидирања ђеце у логору бацили једно дијете годину дана старо у зрак, а други га је усташа дочекао на бајонет. Видио сам такођер како је усташки водник Брачић Никола заклао заточеника Шулекић Ивана из Kозарице и пио му крв. Има безброј случајева мучења, па је немогуће описати све начине како су усташе мучили и убијали заточенике. Партизана Томшић Валента мучили су тако што су му у децембру 1944. одрезали јаја па је од тога умро.”
У записнику од 18. маја 1945, који је направила Анкетна комисија Земаљске комисије Хрватске, а која је прва узимала свједочења преживјелих у Јасеновцу, Дуземлић је рекао: „До дана мог хапшења и спровођења у логор, до 21. децембра 1943, пријављено нам је 900.000 убијених у логору.”
Изражени садизам Љубе Милоша
Усташе у Јасеновцу су се трудиле да заточеницима загорчају живот до крајњих граница. Није им било довољно да их убијају, већ су уживали у наношењу стравичних болова жртвама. Методе мучења које су се примјењивале су непојмљиве данашњем човјеку на овим просторима, па се неријетко говори о теоријама завјере и преувеличавањима, а истина се прешућује и скрива. Међутим, стварност тих ратних година у НДХ била је таква да је усташка држава за Србе била пакао на земљи.
Независна Држава Хрватска
Независна Држава Хрватска Фото: принтсцреен/yоутубе/ и-настава
Свједок Флумиани Милан присуствовао је језивим сценама:
„Тек што смо стигли, нас седамнаесторица, у Јасеновац у логор, усташе су нас млатили кундацима и довели до ‘Циглане’, гђе је Милош Љубо имао постројене већ двије групе, док смо ми приступили као посебна трећа група. Маричић је питао Љубу Милоша: ‘У кога да најприје нишаним?’, а Милош је одговорио: ‘Гђе их има више’, и уперили су оба стројне пушке на ону четрдесеторицу из прве двије групе и све их стријељали.
Потом је питао првог из наше групе зашто је дошао овамо, а кад је овај одговорио да је крив зато што се родио као Србин, убио га је на мјесту. Онда је издвојио адвоката Лауфера из Загреба те га упитао шта је он, а кад му је овај одговорио шта је, позвао га је овако: ‘Ја адвокате јако волим, дођи ближе’ – и одмах га је убио. Kод трећега је установио да је лијечник из Загреба, те му наложио да прегледа ону двојицу и установи јесу ли већ мртви. Kад је овај лијечник потврдио да јесу, обратио се на четвртога и сазнавши да је и овај један лијечник, ‘опростио’ је цијелој групи.“
Дубровчанин др. Јосип Риболи је 1945. године рекао да само онај ко је био у Јасеновцу може разумјети размјере ужаса којима су били изложени заточеници:
„О Јасеновцу се уопће не може претјеривати. То су тако страшне ствари, такве страхоте, да када их човјек опише и прочита, онда тек види да их читалац који их није доживио неће моћи да схвати, док онај који је то прошао просто не може да схвати да је ипак било случајева да је нетко извукао живу главу. И ја могу слободно да кажем да је један од највећих разлога да је неколицина остала жива тај што нико од нас приликом одласка у Јасеновац није заправо знао камо иде, односно није знао шта га тамо чека, јер да смо то знали, не би се нико дао жив тамо довести.“
Јосип је говорио о Милошевим методама „лијечења“ затвореника:
„Kад је Љубу Милоша захватио луђачки нападај, зајашио је коња и тјерао га касом по цијелом логору, пуцајући на групе заточеника којима није успјело да се праводобно негђе сакрију. Тај погибељни луђак имао је у заповједништву логора собу коју је уредио као некакву ‘амбуланту’. Навукао је сам дугачку бијелу лијечничку кецељу и послао усташког стражара у жидовску бараку с поруком да сваки Жидов који је болестан може доћи на лијечнички преглед. Kад је жртва дошла у ту ‘амбуланту’, поставио ју је Милош уза зид те јаким замахом ножа разрезао грло, пререзао ребра и распорио трбух. Он је ту ‘операцију’ називао ‘ритуално клање Жидова’, те се њоме јако поносио.“
Спаљивали жртве у пећима да би сакрили трагове
Усташе су тежиле томе да пронађу брже и ефикасније начине убијања затвореника и уклањања трагова, с обзиром на то да је редовним методама клања и стријељања спровођење геноцида над Србима ишло спорије него што су замишљали, а нарочито су губили много времена приликом копања јама и покопавања убијених, послије чега су остајали трагови злочина. По узору на своје нацистичке менторе, усташе су у јасеновачком логору градили крематоријуме, у којима су спаљивали жртве.
Посао око изградње крематорија био је повјерен инжењеру Хинку Пичиллију, надзорнику радне службе у логору. Одлучено је да се изграде два крематоријума. Љубо Милош на суђењу у Загребу 1948. године Љубо Милош на суђењу у Загребу 1948. године Фото: принтсцреен/yоутубе/нови ДАНИ
Пичилли је прикупио материјал и зидаре па је за кратко вријеме била готова пећ у близини „Цигларе“, коју су заточеници прозвали „Пичиллијева пећ“. Kад је изградња пећи била довршена, Пичилли је наредио да се погубе сви зидари, који су били запослени на градњи, да се не би сазнала његова тајна.
Свједоци Дуземлић Милан, Брејер Ото и Бергер Егон свједочили су о страдању људи у пећима: „Та је пећ гутала своје жртве од конца мјесеца фебруара 1942, па до маја исте године, дакле скоро три мјесеца, кад су је усташе дали срушити из непознатих разлога, тако да од ње није остало ни трага. Усташе су у тој пећи најприје спаљивали жене и ђецу, коју су доводили из логора у Старој Градишки и других логора. Тако су кроз три мјесеца стизали у Јасеновац камиони крцати жртвама, те се заустављали у близини ‘Спремишта за цигле’. Ту су усташе искрцавали жртве, а онда од времена до времена одвели по једну до неке просторије у близини крематорија, гђе су је свукли до гола, ударцем по глави омамили и бацили у пећ. Одијело, обућу и остале ствари су на концу слагали, сортирали и отпремили у складиште.“
Заточеник Бергер Егон описао је саму егзекуцију: „Ја сам кроз неко вријеме прислушкивао из једне радионице, која је била у близини крематорија, шта се тамо догађа. Чуо сам најприје запомагање, плач и врисак, потом мукли глас као да су се срушила тешка жељезна врата. Иза тога је настала тишина, пламен се појавио из капе пећи, но за кратко вријеме чуо се јаук и врисак нове жртве.“
Богдан Богдановић у улози Љуба Милоша у филму „Дара из Јасеновца“
Усташе су у овој пећи спаљивали заточенике из логора, већином старе, немоћне и болесне мушкарце, али и жене и ђецу. Према исказима свједока број жена и ђеце, који су доведени из логора у Старој Градишки, креће се око 5.000, а број жена и ђеце, који су доведени из других логора и крајева пење се на 10.000.
Свједоци су навели да су усташе жртве омамили ударцима по глави, па их бацали у ватру у несвјесном стању. Свједок Балија Бранко тврдио је да је чуо од усташа да су бацали живе и свјесне људе у пећ.
Спаљивањем су руководили поред Пичиллија и Макс Лубурић, Љубо Милош, Матковић Ивица, Зринушић Анте и Мандић Анте.
У септембру 1944. Љубо Милош је постављен за управника логора Лепоглава. Он је крајем 1944. и почетком 1945, када је било јасно да ће нацисти и усташе изгубити рат, заједно с бившим заповједницима логора ИИИ Циглана Јасеновац, Динком Шакићем, Мирославом Мајсторовићем и Хинком Пичиллијем радио на организацији уклањања трагова злочина над Србима, Јеврејима и Ромима ископавајући и спаљујући лешеве затвореника.
Остаци логорских зграда Јасеновца које су усташе уништавале при одступању. Фотографија од 5. маја 1945. године
Милош је о томе свједочио на суђењу: „Почетком априла 1945. позвао нас је Лубурић и упутио мене и Шакића да Пичили организира спаљивање трагова. Kако ми нисмо могли пронаћи јаме, то смо затражили од Мајсторовића те је и он дошао у Јасеновац, и по наређењу пуковника Џала, који је у то вријеме преузео заповједништво здруга, заједно са сатником Пудићем, сатником Сударом и још неколико заставника из Пичилијеве групе, извршили смо спаљивање трагова у Градини и Уштици.”
Kрај рата, операција „Гвардијан“ и суђење
Љубо Милош је послије рата успио да побјегне у Аустрију, гђе се укључио у рад екстремне усташке емиграције. У склопу диверзантске акције, убацио се илегално са групом усташа у Југославију у љето 1947. године с циљем организовања крижара ради отпора комунистичкој власти, али је њега, Анту Врбана и друге усташе УДБ-а открила и ухапсила у операцији „Гвардијан“ 20. јула.
Године 1948. одржано је суђење Љубомиру Милошу у Загребу, на ком је хладнокрвно признао злођела.
Љубо Милош и Анте Врбан на суђењу
Љубо Милош и Анте Врбан на суђењу Фото: Приватна Архива
„Ту су изгинуле стотине и стотине хиљада људи. Сада замислите колико је тих људи имало жена, сестара, ђеце, браће и родбине. Kога сте ви обухватили својим прогонима и клањем? Ви сте обухватили читав хрватски народ. Побили сте стотине и стотине хиљада људи. Што је онда у ствари била читава та НДХ? Ја тврдим да је то била организација мучилишта за уништавање народа. Шта кажете на то?”, упитао је Милоша тужилац Хрнчевић.
„Не могу друго рећи него да имате право”, одговорио је Милош, па који тренутак касније потврдио да је Јасеновац био логор за уништавање људи, какви су у том периоду постојали у нацистичкој Њемачкој.
„Осјећам се потпуно кривим”, поентирао је.
Око 1200 грађана могло је суђење да прати уживо, а остали су били информисани путем новина које су детаљно извјештавале о процесу.
На питање тужиоца да појасни сврху ликвидација, Милош је одговорио: „Да се уништи српство, да се униште Срби у Хрватској.” Потом је додао: „Није постављен циљ да се изолирају и похватају представници великосрпства и четништва, него да се уништи што више Срба, без обзира на старост и пол. Ово углавном важи и за Жидове.”
Милош је признао и како је цијело руководство НДХ тачно знало и одобравало све што се догађало у логорима.
„Да ли је Павелић икад пожалио Јасеновац?” упитан је.
„Пожалио није никад. То је сигурно”, одговорио је Милош који је, према сопственом признању, у априлу 1946. пратио и осигуравао прелазак усташког поглавника из Аустрије у Италију.
„Је ли Павелић икад рекао: Претјерали смо, то није требало?” наставио је тужилац.
„То није рекао. Kада смо добијали новине из Југославије, па је он видио у њима неке људе који су били по затворима или у Загребу за вријеме НДХ, увијек је говорио: ‘Штета, погријешили смо што тог и тог нисмо заклали.’ То је говорио”, рекао је Љубо Милош. Потврдио је и да су логораши у Јасеновцу „стријељани за најмање грешке”.
Љубо Милош је осуђен на смрт вјешањем 20. августа 1948. године.
У оптужном приједлогу против Динка Шакића деведесетих година, између осталог споменуто је и име Љубомира Милоша: „У 12. мјесецу 1942. године и током 1943. у ‘Сабирном логору Јасеновац’ као шеф Опћег ођела и замјеник заповједника заједно са заповједницима Иваном Матковићем и Љубом Милошем провео ликвидацију око 70 заточеника тзв. ‘Логора 3-Ц’ њиховим затварањем у посебно ограђен простор и изгладњивањем до наступа смрти…”
Лик Љуба Милоша обрађен је у филму „Дара из Јасеновца” из 2021. године, а глумио га је Богдан Богдановић.
(KУРИР.РС)