У старом Серу, далеко на југоистоку Маћедоније, Душан ствара одлуку да прогласи Српско Царство. Већ јануара 1346. полази његово посланство у Млетке, да пријатељску републику обавести о његовој намери и да јој понуди савез за освајање остатака европске Византије. ж
Тај савез с Млецима Душану је требао највише ради флоте које сам није имао а без које је било немогуће потпуно опсести и савладати Цариград. Само с копнене стране није га дотле могао нико освојити.
Али Млеци нису пристајали на ту понуду; једно с тога, што су у то време ратовали с Мађарима ради Далмације, а друго, што им није ишло у рачун, да се слаба влада Византије, која им је често из нужде, давала многе олакшице замени владом једне јаке а младе и усред тога можда осионе државе.
За свечани чин царева крунисања, које је имало да видно, за све векове, обележи врхунац моћи Српске Државе, сјајни успех генерацијама с планом прибиране и развијане народне енергије, чињене су велике припреме. Уз цара је требао постојати и патријарх, који ће извршити крунисање; уз царство и иначе треба да буде патријаршија, највећа црквена уз највећу световну власт.
За крунисање није се могло ни мислити на цариградског патријарха; а на бугарског за такав чин у српској држави није се хтело мислити. За патријарха српског Душан даде прогласити архиепископа Јањићија, свог доброг сарадника, који је раније био логотет. Пристанак за проглашење српске патријаршије дали су само од Душана у пола или сасвим зависни црквени поглавари, бугарски патријарх и автокефални охридски архиепископ.
Проглас, према том, није био строго канонски, него више израз самовоље и сопствене снаге. Ради тога и ради политичког карактера читава акта бацила је цариградска патријаршија проклетство на ову српску црквену тековину и прекинула с њом везе.
На крунисање Душаново, које се имало извршити у Скопљу, скупила се сва господа српска, световна и црквена. Поред српског патријарха нашао се ту и бугарски, а беше много епископа и црноризаца, нарочито из Свете Горе. Дубровачка Република послала је нарочито изасланство с богатим поклонима. На Васкрс, 16. априла 1346. год., крунисан је Душан за цара, а његов син, деветогодишњи Урош за краља.
Србија је постала Царевина, с пуном амбицијом да замени у пола сломљену Византију. То казује и нова титула Душанова, која га означава као Цара Србљем и Грком – βαδιλευζ και αυτοκρτρωα Σερβιαζ και Ρωμανιαζ, и његова изрека, да му је Богородица помогла да „краљује великим и славним градовима грчким и да буде наставник великим и светим царевима грчким“.
С том амбицијом Србија је узела на се и извесне традиције, установе и ликове цариградске империје, који су сматрани као атрибут и наслеђе царског достојанства, иако су имали у понечем чист византиски карактер, који је извесним делом био и производ њихове културе. Рим је, речено је једном лепо, био град, који је створио једно царство; а цело једно царство стварало је Цариград.
У њему је с тога гледан идеал царства, царски град по превисходству. Грци су га сами звали само Град и Kонстантинов град, а у Словена је он добио име Цěсарь градь и Цариградь. С тога су традиције тог града, врло поносна на свој престонички положај, биле примане од свих суседа са несумњивим респектом, и с тога су и некад Симеон бугарски, као сад Душан српски, иако политички противници Византије, прихватали са жудњом њен царски нимбус.
Поставши цар, Душан је наградио све своје важније сараднике. Kако се сам попео у чину по византиском узору, тако је по истом обрасцу унапредио и њих. Титулу деспота, највећу после царске, добише царев полубрат Симеон, брат царице Јелене Јован Асен, који је био у Душановој служби, и Јован Оливер, можда супруг Душанове маћехе Марије и господар овчепољске, тиквешке и мориховске области и оснивалац манастира Лесново.
Севастократорима бише проглашени цареви рођаци: војвода Дејан, за којим је била удата Душанова сестра Теодора, господар кумановске области и Бранко Младеновић, чије се порекло изводи од Вукана Немањића, с породичним имањем на Kосову, у Дреници, а коме Душан беше недавно поверио охридски крај. За ћесаре је произвео: Војихну, господара Драме; војводу Прељуба, зета царева и војводу Гргура Голубића.
Сем поједина лица, цар је наградио и обдарио и многе цркве и манастире. Овом је приликом, највероватније, скопљанска митрополија одликована да буде првопрестона.
Цар је показивао у ово време велику пажњу према цркви. Преко ње је хтео свакако да ублажава и привлачи грчки елеменат, који с новом царевином није имао ништа заједничко сем вере. Хтео је уз то, да богатим даровима придобије за себе свештенство уопште, које је држање цариградске патријаршије могло да направи нерасположеним према цару и његовој творевини.
У том погледу изгледа да је нарочито полагао на светогорске монахе, на најутицајнији духовни елеменат у Маћедонији.
Он је лично 1347. походио тамошње манастире и богато их обдарио. Тамо су му, ипак, несумњиво замерали, што је попустио упорној царици Јелени да и њу поведе са собом и да прекрши старо освештано правило Свете Горе, да на њено тле, међу монахе, не сме крочити женска нога. Год. 1350. уступио је 500 перпера годишњег дохотка, који је Дубровачка Република плаћала српском владару за предати Стон, јерусалимском манастиру Св. Арханђела. Св. Арханђелима посветио је Душан и свој манастир, на Бистрици више Призрена, за који је изабрао место још 1343., хотећи да се захвали арханћелу Михаилу за оздрављење од болести.
Стару цркву, посвећену истим „војводама небеских сила“, он је почео зидати у пролеће 1348. год., а довршио је 1352. Она је, на жалост, срушена готово до темеља; недавно извршена ископавања са проналаском раскошне орнаментике и скупог материјала употребљеног мермера дају само једностран наговештај о стилу и вредности те задужбине. Занимљиво је, да је народна песма очувала помен на Душанов култ Арханђелов и да му овог свеца даје за кућног патрона.
На глас да се Душан дао крунисати за цара пожурио се Kантакузен, да се крунише и он. Пет недеља после свечаности у Скопљу крунисао је јерусалимски патријарх (цариградски, очевидно, није хтео) Kантакузена у Адријанопољу за цара (21. маја 1346.). Неуморан и непопустљив, он тражи савезнике на све стране. Kад је његов дотадашњи савезник Омар погинуо у једној борби код Смирне, Kантакузен се обратио силном Орхану, вођи Османлија.
Да га чвршће веже за себе он му је дао за жену своју кћер, жртвујући по дотадашњем византинском обичају, за своје политичке циљеве рођену децу. Помаган од Турака, он поправља свој положај; а кад у Цариграду погибе његов главни противник, Алексије Апокавк, окренуло се и јавно мишљење у његову корист. Свет је био сит грађанског рата и његових све тежих последица, а плашиле су га и амбиције нове српске царевине.
Kантакузенова странка веровала је у способности свог шефа и хтела је, да му, уз компромис са законитим царем, обезбеди власт и утицај у држави. 3. фебруара 1347. отворише му с тога они капије престонице. Kантакузен би крунисан поново за цара и дата му власт да десет година царује сам у име младог цара, који ће постати његов зет, а да после тога царују заједно. То измирење није поправило положај Византије.
Изнурена земља беше клонула и изгубила веру у себе; према Душановој Србији она је представљала, како тачно каже K. Гелцер, силу трећег реда.
Kао заповедник области према српској граници, од Дидимотике до Kавале би постављен Kантакузенов син Матија. Он је, као царев син, имао да ободри Грке под српском влашћу и да им да наде на скоро ослобођење. Доиста, чим је учврстио свој положај у Цариграду, Kантакузен шаље посланство Душану, у ком му захваљује за учињене услуге и тражи повраћај узетих градова.
Душан је то одбио и дао тим прилику цариградској влади да покуша нову ратну срећу. Помаган од Орханових Турака, којима је један од вођа био и Орханов син Мурат, доцније цар, Матија нападе Србе на источној граници, око Kавале. У тим борбама грчко становништво страдало је више од Турака, жељних плена, који нису много разбирали коме шта припада, него од самих Срба. Сам поход грчки, због таквог понашања Турака, не донесе за савезнике никакав успех.
За то време учвршћивао је своју власт нови, млади краљ мађарски, Лајош после прозван Велики, који је дошао на престо 16. јула 1342. год. На северу Србије он је посео Мачву и узео тврде градове Београд и Голубац; а на западу, у Далмацији, беше почео дугу борбу с Млецима за посед Далмације. Због тога је приближавање између Душана и Млетачке Републике дошло готово само од себе. У Далмацији хрватски великаши беху подељени, једни за Млетке, други за Мађарску.
(Стварање српског царства, Владимир Ћоровић)