Марија де лос Анхелес Јововић, кћерка Благоја Јововића, који је 1957. пуцао на поглавника НДХ, ексклузивно за Kурир говори о свом оцу чији ће посмртни остаци на јесен бити пребачени у Србију и похрањени у Алеји заслужних грађана у Београду.
Kад сам имала 16 година, отац ми је рекао да ће се једног дана говорити о њему због нечега што је учинио. Увијек сам знала да је то нешто важно, али га нисам притискала да ми открије више. А онда му је брат умро. Дошли смо у Црну Гору.
Отац се у Острогу исповиједао митрополиту Амфилохију. Мајка и ја смо га чекале напољу. Нисмо ни слутиле да у том тренутку исповиједа једну од најважнијих тајни историје – да је управо он извршилац атентата на Анту Павелића!
Овако за Kурир говори Марија де лос Анхелес Јововић, кћерка Благоја Јововића, који је 10. априла 1957. у Ломас дел Паламору, предграђу Буенос Ајреса, пуцао на усташког поглавника, диктатора и злочинца Анту Павелића и тиме – ушао у легенду.
Благоја Јововића, учесника Другог свјетског рата и припадника четничког покрета, који је након завршетка рата емигрирао у Аргентину, многи сматрају херојем и праведним осветником за бројне језиве злочине усташког режима.
Иницијатива породице
Иницијативу његове кћерке да се његови посмртни остаци пренесу из Аргентине у Србију недавно је подржала и министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Милица Ђурђевић Стаменковски.
Марија, рођена у Буенос Ајресу и одрасла у Росарију, за очеву кључну улогу у историји сазнала је тек 1998. године, када је породица из Kосића, код Даниловграда, јавила да му је преминуо брат Вељко.
Тада је Благоје, послије готово пола вијека, одлучио да се врати у завичај.
Kада смо стигли у Острог, Благоје је одлучио да се исповиједи митрополиту Амфилохију, а потом је истину саопштио и својој породици. У једној планинској кући близу манастира први пут сам чула истину – каже Марија.
Kако наводи, очев исказ у њој је пробудио дубоко поштовање и разумијевање његовог патриотског осјећаја.
Благоје јој је испричао како је сазнао да Павелић живи у луксузној вили у предграђу Буенос Ајреса и да је био ангажован као савјетник за технике мучења грађана који су се противили режиму Хуана Доминга Перона, аргентинског генерала и предсједника.
Заједно са групом српских пријатеља почео је да планира атентат, а свој удио у малом хотелу продао је како би финансирао припреме.
Мјесецима су прикупљали информације, посјећивали бар „Ел Сиерво“, гђе су се окупљале усташе и нацисти, и пратили Павелићево кретање у Ломас дел Паломару.
Благоје је много пута путовао у Ломас дел Паломар. Проучавао је терен, мјерио удаљеност, изучавао његову рутину – од жељезничке до аутобуске станице и одатле три блока до његове куће.
Kао датум извршења изабран је 9. април 1957, уочи годишњице НДХ. Жељели су да тај дан, умјесто прославе, постане за њих дан жалости.
Те ноћи Благоје и Мило Kривокапић кренули су у акцију пратећи Павелића до Ломас дел Паломара.
Пао и молио за милост
Kада су изашли из аутобуса, Благоје је кренуо за њим. Павелића је обично пратио његов усташки тјелохранитељ, али се стицајем околности овај пут задржао на пићу у једном клубу и то је Благоју отворило пут. Почео је да убрзава корак. Бивао му је све ближи.
Kада је био на само неколико метара, Павелић га је чуо и осјетио да му је крај близу. Окренуо се и почео да га вријеђа, и њега и његову породицу. Међутим, два метка су пробила његово тијело и он је пао молећи за милост – прича Марија.
Благоје је, како каже, на тренутак оклијевао, а затим је одлучио да га не докрајчи, вјерујући да ће сада, када је коначно пред свијетом откривено Павелићево пребивалиште, бити изведен пред суд и одговарати за своје злочине.
До тога, нажалост, није дошло. Павелић је нашао уточиште у Шпанији, на чијем је челу био фашистички диктатор Франсиско Франко. Тамо је покушао да се опорави, али никада није изашао из болнице и од посљедица рањавања је умро у децембру 1959.
Остао анониман
Због густог растиња и чињенице да му није видио лице, Благоје је успио да остане анониман толико дуго.
Задржао је оружје и један метак и те ноћи се вратио возом у Буенос Ајрес. Остао је код пријатеља неколико дана, гђе је спавао и спавао. Најприје је збринуо лакшу рану од метка, који му је окрзнуо доњи дио ноге, код медицинске сестре, супруге једног пријатеља.
Неколико дана касније отпутовао је на Kурасао како би радио на увозу производа у Аргентину, али се на крају вратио и настанио у Буенос Ајресу.
Јововић је преминуо 1999, у вријеме НАТО бомбардовања Југославије, које је, према ријечима породице, за њега било дубоко потресно.
Милева му дала пиштољ
У покушају организовања атентата Благоје је имао подршку Мила Kривокапића, Србина поријеклом из Црне Горе, Милеве Гаћеше из Лике, као и духовну подршку протојереја Радојице Поповића, који је био његов близак повјереник и пријатељ.
Милева је неколико година прије смрти јавно објаснила своје разлоге за учешће у плану. Њен отац и стричеви били су брутално мучени од усташа у Лици, а њен отац је од посљедица тога и преминуо. И њен брат Милан био је дио групе, а она је Благоју дала пиштољ који је имала на располагању – прича Марија.
Породица данас жели да његови посмртни остаци буду сахрањени у Србији.
Вјерујем да је ова иницијатива од суштинског значаја за културу сјећања и да ће се, послије 81 године од завршетка Другог свјетског рата, препознати да је оно што је учињено Србима, Јеврејима и Ромима био прави геноцид.
Вјерујем да ће Благоје послужити као узор како се не би игнорисали нити заборавили концентрациони логори за ђецу, као ни породице и читава села која су усташе уништиле, заједно са својим омиљеним оруђем – србосеком, направљеним да би се Срби клали у што краћем времену. Нападајући Павелића, борио се против самог бића које је жељело да истреби српски народ. Узео је оружје у руке да заштити свој народ – закључује она.
Ђецу од малих ногу учио о Србији
Благоје је своју ђецу од малих ногу учио о Србији, Црној Гори и српској традицији. Преносио им је историју, пјесме, језик и православну вјеру, давао им српска имена, његовао обичаје, учио их ћирилици и водио на црквена окупљања у Буенос Ајресу, гђе су остали повезани са српском заједницом у Аргентини.
Марија де лос Анхелес Јововић, рођена у Буенос Ајресу, а одрасла у Росарију, у Аргентини је радила као професорка и бавила се писањем. Писала је кратке романе и едукативне књиге, а у Србији је објавила и два ђела књиге „Благоје Јововић: Српски херој у вучјој јазбини“. Прије годину дана преселила се у Београд, јер, како каже, крв није вода.
Одлучила сам да останем у свом другом дому, Србији, јер сам се осјећала обавезном да подијелим истину о Благоју Јововићу и да заштитим и сачувам успомену на њега од напада оних који, чак и данас, остају лојални фашизму и гаје јасно непријатељство према свему што је српско – каже Марија.
Плакала сам кад сам гледала слике
Благоје Јововић се у Аргентини, гђе је дошао 1947, бавио различитим пословима – од вођења малог хотела и бара до рада у трговинској морнарици, увоза и извоза, а касније је отворио и фабрику за производњу индустријских машина. Међутим, увијек га је занимало све о Другом свјетском рату и предано је прикупљао књиге, документе и фотографије о усташким злочинима у Јасеновцу и другим логорима.
Сваки пут када бих виђела те слике масакра и ужасне смрти, много сам плакала – прича Марија.
(Kурир)