Једна од ретких жена бораца у прошлим ратовима Мара Миличевић (46) из Мирковаца познатија као партизанка Мара данас живи у Шиду негујући тројицу оболеле браће, заборављена од свих који су јој обећавали помоћ.
Њена узбудљива животна прича почиње ратним дешавањима у Хрватској, када је први ватрени окршај са усташама имала у јулу 1991. године у Мирковцима, где се њена породица доселила из БиХ 1974. године.
– Била сам најмлађа од седморо деце у сиромашној породици где се живело само од очеве зидарске плате. Када су почела ратна превирања у Хрватској, имала сам 18 година и, без имало двоумљења, заједно са татом и браћом Милом и Ђорђем укључила сам се у тадашњу територијалну одбрану. Чим сам добила аутоматску пушку, помно сам гледала како је браћа чисте и рукују њоме и једва чекала први задатак – прича Мара, окружена ратним фотографијама и бројним новинским чланцима из тог времена.
Због изузетне храбрости, највише државно руководство одликовало је Мару више пута
ВАТРЕНО КРШТЕЊЕ
Њено ватрено крштење уследило је врло брзо, 22. јула 1991. У зору, око пет сати, пробудио ју је отац да крену на положај. На брзину је, како каже, узела пушку, док је село гранатирано са свих страна.
– Нисам се нимало уплашила, мада је било као у осињем гнезду. Минобацачки напади и гранатирање села трајали су од пет ујутро до пола девет. Многи моји другови били су рањени, било је и жртава, а онако ситна, скоро километар сам са положаја вукла рањеног комшију ког сам сакрила у кукурузе док не прође напад усташа – присећа се Мара, коју је због храбрости највише државно руководство одликовало више пута.
БРАНИЛА И КОСОВО
Храброст и патриотизам Мара је још једном доказала за време бомбардовања 1999, када је као добровољац 45 дана учествовала у војним акцијама код Горње Обрње на Косову.
Не може да оствари пензију за браћу
– Од тешких физичких послова страдала ми је кичма, треба да идем на операцију, срчани сам болесник, али се не жалим. Од државе ништа не тражим, ја бих за моју Србију поново ратовала ако буде потребно. Али боли ме једино то што већ девет година бијем битку за пензију за моју браћу по основу погинулог борца, мог брата Мила 1991. године. Три пута су ме на суду одбијали због неких бирократских перипетија, надам се да ћемо ускоро и то решити – нада се Мара.
– Брат Мило погинуо је у рату 1991, а нас осморо живело је под киријом овде у Шиду све до 2003. Уз помоћ државе купили смо ову стару кућу у Улици Зеке Буљубаше 100, а мени је обезбеђен посао портира у кланици „Срем-Шид“, у којој сам радила све до стечаја фабрике. У међувремену сам остала и без брата Ђорђа и мајке, који су ми умрли на рукама. Сада се бринем о тројици старије браће, који су ментално оболели. Живимо од додатка за негу другог лица, радим све што стигнем за који динар, идем у надницу и ништа ми није тешко – каже Мара.
Одбила стан од Милошевића
Мара Милићевић је са породицом у Мирковцима остала све до 1997, да би се тада, пошто нису хтели да узму хрватска документа, преселили у Србију. Тадашњи председник државе Слободан Милошевић уручио јој је кључеве од четворособног стана у Смедереву, што је она, захваљујући се, одбила уз образложење да има и тежих социјалних случајева од њене породице.
На малом поседу уз кућу Миличевићи држе свиње и живину за своје потребе, пабирче кукуруз, сакупљају дрва за огрев, а све то уз помоћ својих, како наглашавају, добрих комшија Шиђана, за које имају само речи хвале.
Извор: republika.rs
