Србија покушава да успостави поверење у правосудни систем, али истовремено у сенци институција развио се паралелни систем утицаја у којем кључну реч имају највиши органи судске власти као што су Јасмина Васовић, председница Врховног суда, и Јован Јовановић, председник Привредног суда у Београду. Њихов утицај подупиру чланице Високог савета судства, Снежана Бјелогрлић и Вукица Кужић, уз оперативну подршку „поузданих” судија и практичне логистике у коју су укључени и радници на писарници. Срце система чине адвокатске канцеларије Немање Васиљевића и Александра Ђорђевића,бившег директора БИА, које редовно добијају кључне предмете, најчешће у споровима против државе. Исход је готово увек исти: држава плаћа, они наплаћују. Круна заштите оваквог деловања огледа се у специјалном тужиоцу који се налази на челу Тужилаштва за организовани криминал, Младена Ненадића, који је на ту функцију дошао управо из помоћ Александра Ђорђевића и Загорке Доловац. Ово је прича о зачараном кругу легалне пљачке државног буџета, институционализованој мрежи моћи у срцу правосуђа.
Унутар правосудног апарата Србије већ годинама функционише систем утицаја који, како сазнајемо од извора који жели да остане анониман због страха за своју безбедност, није тек мрежа појединачних злоупотреба већ институционализована структура са јасном унутрашњом хијерархијом. Та мрежа, како наводе наши извори, не само да контролише кадровску политику и расподелу предмета у кључним судовима, већ кроз повезане адвокатске канцеларије омогућава да се исходи спорова унапред обезбеде, најчешће на штету државе а у корист конкурентских компанија.
На врху те пирамиде утицаја налазе се:
-Јасмина Васовић, председница Врховног суда Србије;
-Јован Јовановић, председник Привредног суда у Београду (у статусу вршиоца функције);
-Снежана Бјелогрлић, председница Друштва судија Србије и чланица Високог савета судства;
-Вукица Кужић, чланица ВСС, неформално повезана с кадровским одлукама у Новом Саду и Војводини.
Њихово деловање ослања се на унутрашњу подршку судија Привредног суда као што су Душка Масловара, Дубравка Милошевић, Љиљана Цолић и Светлана Грујић Марковић, које имају кључне административне улоге у расподели предмета, поступању по привременим мерама и обради жалби.
Затворени круг моћи: од предмета до пресуде
Према подацима од добро обавештених извора из самог центра ових дешавања, систем функционише по устаљеном обрасцу. Уколико нека велика компанија, било у приватном власништву или у спору са државом, ангажује једну од адвокатских канцеларија за које се поуздано зна да су део круга моћи, а од којих се посебно истиче Адвокатска канцеларија Васиљевић, где координира добро познати двојац – Немања Васиљевић и бивши директор БИА, Александар Ђорђевић, предмет добија експедитиван и повлашћен третман.
Расподела предмета у суду, наизглед случајна, у пракси се контролише преко унутрашње логистике, прво преко службеника у писарницама, а затим се низ наставља до највиших органа судске власти. У београдском Привредном суду управо Јован Јовановић, вршилац функције председника Привредног суда, усмерава кључне предмете, које по правилу заступају Немања Васиљевић и Александар Ђорђевић, ка „поузданим и провереним“ судијама. Посебно се издваја поступање по предлозима за привремене мере, инструмента који у правној теорији служи за хитну заштиту, али који је у овом систему прерастао у моћно средство притиска.
Адвокат подноси предлог, предмет стиже у праве руке, одлука се доноси без озбиљног разматрања, и све делује законито. Резултат је блокада имовине, принуда на нагодбу, елиминација конкуренције. Јовановић, који је по Уставу већ требало да буде смењен, и даље обавља функцију председника захваљујући подршци ВСС и механизму „вршиоца функције“ без временског ограничења.
Други корак: институционална потврда мреже
Иако би другостепени суд требало да буде контрола и корективни механизам, он је, у овом моделу, финална брана заштите одлука донетих у првом степену. Улогу гаранта игра Врховни суд, чија председница Јасмина Васовић има широку контролу над радом Одељења за судску праксу, саставом већа и кадровским унапређењима.
Пракса показује да жалбе против одлука „поузданих“ судија ретко, односно скоро никад не успевају. Унутрашњи механизми обезбеђују да предмети не дођу у руке непредвидивих или независних судија. Преко кадрова као што су Тања Ђурица, која је недавно унапређена у Врховни суд, и судија Ивчевски,задужен за праксу, осигурава се да свака одлука од значаја остане унутар система.
Врхунац заштите овог система деловања огледа се и у специјалном тужилаштву за организовани криминал на чијем је челу Младен Ненадић који је на то место постављен делом и захваљујући Александру Ђорђевићу уз блиску сарадњу са Загорком Доловац.Одсуство било каква рекације упркос сазнањима која долазе до овог тужилаштва и његовој надлежности да процесуира судије, говори колико је дубоко укорењена спрега између појединих судијских и тужилачких структура, где механизми контроле не само да изостају, већ активно штите унапред договорене интересе.
Кадровска мрежа
Оно што овом систему даје додатну стабилност јесте територијална подела утицаја:
Јасмина Васовић покрива Београд и централну Србију;
Снежана Бјелогрлић – западну Србију;
Вукица Кужић – Нови Сад и Војводину.
Држава као талац
Највећу цену не плаћају судије, већ државни буџет који овај круг адвоката, судија и компанија цеди без милости. У спорним предметима где је држава страна у поступку, судије унутар система готово по правилу пресуђују против државе. Последице су обавезе исплате одштета, камата и трошкова који достижу милионске износе.
Када је реч о споровима између приватних субјеката, мрежа делује у корист оног клијента кога заступа „повезана“ адвокатска канцеларија. Резултат је нарушена тржишна равноправност и утицај на пословно окружење који иде у корист одабраних.
Ово више није питање појединачних пропуста или инцидентних случајева. Овде је реч о структури. Она није формализована, али је стабилна, разграната и институционално обезбеђена. Функционише унутар легалног оквира, али по паралелним правилима. Последице нису само правне, већ друштвене, економске и политичке.
Васељенска