НА ХИБРИДНИ И МРЕЖНИ РАТ — ХИБРИДНА И МРЕЖНА ОДБРАНА
„Цена слободе је вечна будност.“ Томас Џеферсон
Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Проф. др Марко Парезановић припада оној реткој врсти српских безбедносних стручњака који нису само теоријски разумели природу савременог хибридног, мрежног и информационог рата, већ су се против његових најсавременијих и најиновативнијих западних метода активно, успешно и непосредно борили у пракси. Управо зато његова књига „Хибридни рат — од доктрине до праксе“ није само научно и стручнo дело, већ и сведочанство човека који је био на једној од најважнијих линија одбране српске државе у времену када се против Србије нису користили само класични политички притисци, већ најмодернији модели обојених револуција, мрежног ратовања, психолошких операција, информационих кампања, дигиталних манипулација, вештачке интелигенције, софтверских система за управљање масама и разгранатих мрежа утицаја унутар медија, невладиног сектора, академске сцене, политике и делова државне управе. Зато је парадоксално, али и дубоко симптоматично, да је човек који је у пракси показао способност да препозна, разуме и зауставља најсавременије облике хибридног деловања, померен на нове дижности, чиме је држава лишена једног од својих најбољих стручњака за управо оне претње које данас постају централно питање националне безбедности. Ако је иједна држава у Европи имала несрећу да се суочи са најсавременијим моделима обојених револуција, управљања масама, дигиталних манипулација, спољног политичког инжењеринга и мрежног рата, онда је то Србија. Ако је иједан безбедносни систем био приморан да се бори против најновијих метода хибридних операција, онда је то српски систем безбедности. А ако је ико унутар тог система био успешан и успео да стекне знање, искуство и оперативно разумевање тих процеса, онда је то проф. др Марко Парезановић. Књига „Хибридни рат — од доктрине до праксе“ зато долази у правом тренутку. Она објашњава време у коме живимо, време у коме се политички, медијски и безбедносни сукоби све ређе воде класичним средствима, а све чешће кроз информационе операције, психолошке кампање, економске притиске, сајбер простор, медијске наративе, невладине структуре, дигиталне платформе и покушаје обликовања јавне свести. Посебна вредност ове књиге лежи у томе што сложену тему хибридног ратовања приближава широј јавности на разумљив, јасан и аналитички утемељен начин. Уместо сензационализма, површности и теорија завере, Парезановић настоји да покаже механизме путем којих савремене државе, обавештајне структуре, медијске мреже, невладине организације и различити центри моћи делују у савременом свету. Он показује да се савремени ратови све мање воде тенковима, авионима и фронтовима, а све више кроз свест, перцепцију, идентитет, институције и систем вредности једног народа. Издавач Милорад Вучелић је с правом нагласио да ова књига „отвара ум“, јер читаоцу пружа увид у различите облике хибридног деловања и објашњава како се савремени сукоби воде далеко од класичних бојишта. Резецент академик Дарко Танасковић је указао да се свет налази у периоду дубоких геополитичких промена и да је разумевање хибридних операција постало неопходно за сваку државу која жели да сачува политичку самосталност, национални идентитет и институционалну стабилност. Основна порука Парезановићеве књиге јесте да је знање најбоља одбрана од манипулације. Друштво које разуме механизме хибридног деловања теже постаје жртва спољних притисака, организованих кампања и покушаја дестабилизације. Народ који уме да препозна механизме спољног утицаја далеко је отпорнији на притиске, манипулације и покушаје разарања сопствених институција. Управо зато ова књига превазилази оквире класичне безбедносне литературе. Она није само стручна студија из области националне безбедности, већ и важан допринос ширем друштвеном разумевању изазова XXI века. У времену када се границе између мира и рата, информације и пропаганде, политике и безбедности све више бришу, оваква дела добијају посебан значај јер помажу читаоцима да препознају процесе који обликују савремени свет и место Србије у њему. Историја обавештајних служби и стратешких студија показује да нека од најзначајнијих дела из области безбедности нису писали само универзитетски професори, већ људи који су били непосредни учесници догађаја. Мемоари Алана Далса, директора CIA током једног од најбурнијих периода Хладног рата, и данас се читају као драгоцен извор за разумевање америчке стратегије. Исто важи за Маркуса Волфа, легендарног шефа обавештајне службе Источне Немачке. Слично место у руској стратешкој мисли имају дела Јевгенија Примакова, човека који је истовремено био научник, обавештајац, дипломата и председник владе. Ниједан од ових аутора није постао важан зато што је понудио само нову академску теорију. Њихова вредност лежала је у способности да искуство преточе у знање и да читаоцу приближе начин на који се државна моћ заиста обликује, брани и користи. Ако се Парезановићева књига посматра из тог угла, онда њена мемоарска димензија јесте једна од њених највећих предности. Парезановић није посматрао процесе о којима пише из библиотеке или универзитетског кабинета. Он је три деценије активан у безбедносном систему. Такво искуство даје перспективу коју је немогуће стећи искључиво академским радом. Наравно, таква перспектива има огромну вредност. У озбиљним државама управо се због тога са пажњом читају сведочанства људи који су били део система, јер она откривају механизме који често остају невидљиви у формалним документима и научним расправама. Посебно је значајно што Парезановић тему хибридног рата не посматра изоловано, већ у ширем цивилизацијском, технолошком и геополитичком контексту. Он указује на кризу традиционалних вредности, на раст информационих технологија, на све већу улогу вештачке интелигенције, на значај дигиталних платформи и на опасност од манипулације свешћу читавих друштава. У том смислу, његова књига постаје упозорење држави да се не сме успавати, и приручник друштву да мора научити да препозна нове облике претње. Сун Цу је пре више од две хиљаде година записао: „Познај свог противника и познај себе, па нећеш страховати од исхода ни стотину битака.“ У XXI веку, међутим, највећи изазов није препознати непријатеља на бојном пољу, већ разумети процесе који делују испод прага класичног рата. Управо ту почиње значај Парезановићеве књиге. Сер Алекс Јангер, бивши шеф MI6, рекао је да обавештајни рад не може спречити свако зло, али може скратити ратове и спасити животе. Вилијам Бернс, бивши директор CIA, наглашавао је да је разумевање намера подједнако важно као и разумевање способности. Џорџ Кенан је упозоравао да највећа опасност може бити наше сопствено неразумевање света онаквог какав заиста јесте. Пјер-Мари Галоа је говорио да се прва битка увек води у људском уму. Јевгениј Примаков је сматрао да је најмоћније оружје савремене државе способност стратешког предвиђања. Све ове мисли воде ка истом закључку да држава која не разуме свет у коме живи не може успешно да брани ни своју слободу, ни своје институције, ни свој народ. Зато је књига Марка Парезановића важна. Она није само анализа савремених претњи, већ позив на будност, знање и стратешко мишљење. У српском случају ова тема има посебну тежину. Србија је конзервативна земља, са народом који у великој већини живи у вредносном систему заснованом на породици, вери, традицији и националном интересу. Али њена политичка, медијска, академска и невладина сцена често не одражава ту структуру друштва. Уместо тога, у јавном простору доминирају уски идеолошки кругови, либералне елите, мреже утицаја и групе које често функционишу синергетски, иако се формално представљају као супротстављене. Зато је разумевање хибридног и мрежног рата у Србији више од безбедносне теме. То је питање политичке културе, националне самосвести и способности народа да препозна ко заиста обликује његову стварност. У Србији се често ствара утисак да је у току велики сукоб власти и опозиције, али дубља анализа показује да се у многим случајевима ради о фингираном сукобу унутар истог идеолошког и интересног оквира. Једна либерална елита у власти и друга либерална елита у протестима често стварају привид искреног сукоба, док у суштини делују унутар истих вредносних и мрежних коридора. Када се пажљиво погледа ко доноси одлуке, ко обликује наративе, ко доминира медијима, НВО сектором, делом академске сцене и политичким простором, виде се исти кругови, исте биографије, исте идеолошке школе и исти неформални коридори утицаја. Ово нам је на време разјаснио Лао Це: „Не постоје делатности у којима шпијун не би био користан.“ Зато се у Србији стално мењају политички актери, али се политика суштински не мења. Управо због тога је Парезановићева књига важна јер она даје интелектуални и безбедносни алат за разумевање тих дубљих процеса. У актуелним протестима, као и у бројним политичким процесима, има много искрених људи који желе бољу будућност. Али правац тих процеса често формулишу најорганизованије, идеолошки профилисане и мрежно повезане групе. Најгласнији нису увек већина. Највидљивији нису увек најбројнији. Најорганизованији често преузимају улогу тумача читавог друштва. То је један од основних механизама мрежног рата да мањина која има организацију, ресурсе, медијски приступ и спољну подршку може да створи утисак да говори у име већине. Зато је право питање Србије данас да ли ће већински конзервативни народ коначно добити политички утицај који му припада. Србији није потребна замена једне либералне елите другом. Србији је потребна политичка артикулација конзервативне већине народа. Док год политички простор контролише уски круг идеолошки сличних људи, без обзира да ли су формално у власти или протестима, огромна већина грађана остаће без свог стварног гласа. У том контексту, проф. др Марко Парезановић није само аутор једне важне књиге. Он је представник оне врсте државног и националног знања које Србија не сме да одбаци. Његово искуство, његова анализа и његова способност да препозна савремене облике хибридног деловања представљају ресурс од националног значаја. Држава која се лако одриче таквих људи не слаби њих, већ саму себе. Књига „Хибридни рат — од доктрине до праксе“ зато је много више од приказа једног безбедносног феномена. То је књига о природи моћи у савременом свету. То је књига о томе како се државе нападају без објаве рата. То је књига о томе како се народи деморалишу, институције подривају, јавност збуњује, елите регрутују, а свест обликује. То је књига о томе зашто слобода не може опстати без будности. Србији су данас потребни људи који разумеју да се национална безбедност не брани само на граници, већ и у медијима, школама, универзитетима, култури, дигиталном простору, институцијама и јавном мњењу. Србији су потребни стручњаци који знају да препознају хибридне операције пре него што њихове последице постану видљиве. Србији су потребни људи који разумеју да се држава не руши увек ударом споља, већ често постепеним слабљењем изнутра. Проф. др Марко Парезановић је један од ретких српских стручњака који је то разумео на време. Због тога његова књига заслужује пажњу, његово искуство заслужује поштовање, а његов рад заслужује јавну афирмацију. У времену када су напади на људе који су бранили државу често део ширег механизма дискредитације, неопходно је јасно рећи да Србија не сме да се одриче својих најбољих људи. Зато је ова књига важна. Зато је њен аутор важан. И зато је српска национална будност данас не само потреба, већ услов опстанка. Највећа снага хибридног рата није у новцу, технологији, медијима или организацијама које се користе као његови инструменти. Његова највећа снага лежи у неспособности или невољности оних који би требало да бране државу да јасно именују актере и процесе који се пред њиховим очима одвијају. Хибридни рат почиње да побеђује оног тренутка када носиоци власти престану да говоре истину о природи сукоба у коме се налазе. Управо зато се чини да се суштина савремене српске кризе не налази у сукобу власти и опозиције, нити у сукобу различитих политичких програма. Што дуже посматрамо структуру политичке моћи у Србији, све је јасније да се не ради о класичном идеолошком сукобу већ о деловању различитих сегмената истог вредносног и интересног круга. Једна либерална елита налази се унутар државног апарата, друга унутар протестних структура, медија, невладиног сектора и дела академске заједнице. Формално делују као противници, али веома често функционишу унутар истих идеолошких координата, истих мрежа утицаја и истог погледа на друштво и државу. Зато није случајно што се у Србији деценијама мењају политички актери, а суштински политички и вредносни образац остаје исти. Србија је, међутим, у својој суштини конзервативно друштво. Огромна већина њених грађана живи у систему вредности који почива на породици, вери, традицији, националном идентитету и државном интересу. Управо зато највећи политички проблем Србије није питање ко ће победити на следећим изборима, већ да ли ће већински народ коначно добити политичку артикулацију која ће заиста представљати његове вредности и интересе. Највећа победа хибридног деловања у Србији није у томе што су створени протести, политичке кризе или медијске кампање. Највећа победа лежи у томе што многи унутар самог система власти немају храбрости да јавно признају да део државне структуре њихивих партијских колега, део политичке елите и широка мрежа западно повезаних актера у институцијама, медијима, невладином сектору и академској заједници годинама делују у правцу обликовања политичких процеса који одговарају истом западном идеолошком моделу. Докле год се о томе буде говорило шапатом, а не јасно и отворено, дотле ће простор за хибридно деловање остати широко отворен и успешан. Зато је можда највећа вредност књиге проф. др Марка Парезановића управо у томе што нас подсећа да се национална безбедност не брани само на границама државе већ и у сфери идеја, информација, образовања, културе и јавне свести. Народ који не разуме процесе који обликују његову стварност лако постаје објекат туђих интереса. Народ који разуме механизме деловања постаје способан да самостално одлучује о сопственој будућности. Зато борба за Србију није питање смене једне елите другом. То је питање да ли ће већински народ коначно добити снагу, самопоуздање и политичку артикулацију која одражава његов идентитет и његове интересе. То није краткорочна политичка акробатика. То је дугорочна борба за исправљање дубоког структурног проблема српске политике. А свака озбиљна борба почиње истином. Истином о томе ко смо, шта бранимо и против чега се заиста боримо. Нека Срби буду у послушању Јамамота Цунетомоа: „Чак и ако изгледа извесно да ћеш изгубити, узврати ударац.“