У редакцији не носимо беле мантиле, стетоскопи нису део стандардне опреме, дипломе и докази о специјализацији на психијатрији не красе зидове „Националиста“. Па, опет, по оној народној, то што нисмо стручњаци, не значи да не можемо да погледамо, а и видимо, морамо приметити да на државном врху, очигледно патимо од онога што стручњаци називају Стокхолским синдромом, односно моментом када се жртва везује за онога који је злостављао или то покушао. Дакле, ајде што је неразумно онога ко је бахато, безобзирно и насилно покушао да те силује, а касније то исто чинио суптилнијим методама преко деценију, позвати и на кафу или му се јавити у пролазу и третирати га као пријатеља, ми смо, такви какви смо, морали отићи корак даље: уступити му простор у нашој кући, а притом учинити да се баш у том дому ми осећамо као гости, а он као домаћин који одређује правила и коме се све прилагођава.
Управо је таква и никако другација ситуација где НАТО зликовци, исти они који су пројектилима рушили и убијали праведну Србију три месеца, а касније то чинили неким другим, мање видљивим средствима 12 година (и покушавају то и данас, можда и жешће него раније), имају канцеларију ни мање ни више него у Министарству одбране Републике Србије. Нисмо сигурни да ли је радни задатак појединих запослених да се ујутру појављују са лавором и рибају ноге уз осмех крвницима, светским терористима и шпијунима који нас разарају изнутра, али је јасно колико је бизарна ситуација да НАТО пакту није требао „тројански коњ“ да уђу – сами смо им раширили врата и подметнули врат под њихов нож, убеђени да је то стратешки и дипломатски битно.
Пошто смо као редакција убеђени, тачније знамо, да пре свега као народ и нација држимо до свог достојанства, а да власт прати те жеље народа као изабрани представник исте, инсистирамо и покрећемо кампању да се ова срамотна ситуација обустави, да се глава подигне и држи усправно онако како смо је вековима држали и да се НАТО избаци из просторија министарства, КОЛИКО ОДМАХ! То, на крају крајева, не дугујемо само Милици и другим жртвама бомбардовања, већ свим оним славним претцима и још битније, потомцима и онима који долазе иза. Јер, у аманет им можемо оставити и свашта и ништа, али подворништво и удворништво не смемо – позивамо надлежне да реагују и крвницима објасне где им је лепа кућа и још битније, где није и никада неће бити!
