Иако би можда било смисленије писати о Шапићу, јер има већу подршку од коалиције о којој ће бити речи, а и такође је био жут, посебну пажњу ипак завређује група, не толико јака по процентуалној подршци, барем не тренутно, али зато веома бучна и радикализована последњих месеци. Може се рећи и утицајна, обзиром да итекако тежи да креира овдашње јавно мњење.
Реч је, о коалицији Да ослободимо Београд, а већ сам назив ове коалиције носи у себи нешто радикално, злослутно, братоубилачки и подсећа на револуционарно у оном најгорем бољшевичко-титоистичком смислу. Реторика у којој су им режим и политички противници нешто од чега се мора ослободити тако што ће се очистити попут корова, бубашваба и сл. уноси забрињавајућу димензију у политички живот Србије. Посебно забрињава, јер су носиоци овакве политике, познати петооктобарски јакобинци, који су се већ истакли у многим нечасним работама ,,ослобађања’’ и прогона политичких противника. Кренимо редом.
Важан шраф ове београдске коалиције је, некадашња перјаница ДС, а сада лидер минорне Нове странке – контроверзни Нишлија Зоран Живковић. То је добро познато лице грађанима Србије, за кога се вежу многе политичке и бизнис афере. Због обима овог текста, немамо простора да се бавимо сваком посебно. Оно што се прилично да наслутити, јесте да ова особа не може донети никакве промене(осим на горе), бољитак, јер је реч о старој, познатој жутој лисици, која је већ испробана у Србији и то веома неуспешно се показала. Зашто би јој сада (по)веровали да ће овај пут бити боља, када нас је већ више пута преварила? Он је био градоначелник Ниша, савезни министар унутрашњих послова, и вероватно један од најнеобразованијих и најмање интелигентних премијера у историји Србије, у односу на кога и Бојко Борисов делује као интелектуална громада. Да апсурд буде већи, управо човек таквог скромног образовања и интелектуалног кова, Живковић, у кампањама агресивно протура причу да су он и његови бољи, школованији део Србије, а да су са друге стране сви против којих се бори затуцани, неписмени са купљеним дипломама. Рече Зоран Живковић! Његове што глупе, што опасне изјаве у кампањама, попут претњи петим мартом, завређују пажњу, али не могу се све ни попамтити, а камоли пописати. Довољно је присетити се периода док је био власт – Сабље, хапшена десетина хиљада људи, којима Србија плаћа милионске одштете због неоснованих притвора, затварања новинара, политичких противника, редакција, где је страдао чак и проссрпски подгорички Дан итд. Опет прети неистомишљеницима, па можемо претпоставити какво би ослобађање уследило, када би се Зоран опет докопао власти. Посебно је остала упамћена његова ,,генијална’’ идеја, срећом никада спроведена, тамо негде 2003. године да наше војнике пошаље у опасни Авганистан, ваљда као доказ лојалности својим омиљеним партнерима. Странка му је минорна, а у БГ кампањи је за предводницу одабрао професорку другосрбијанске поровенијенције, Весну Ракић-Водинелић, која је поручила да овај пут жели не само да руши власт, него систем из темеља, па да га онда поставља од нуле на здраве основе. Можда би и поверовали професорки и интелектуалки, која за разлику од свог шефа, барем нема спорно знање и дипломе, али се плашимо да се нешто здраво из темеља и Зоран Живковић међусобно и логички искључују! Осим професорке, и свог сина, а у Србији је традиција да је политика, лидерство наследна и династичка, најпознатија ведета ове мале, али агресивне странке је Мариника Тепић, која је, нејасно за чији рачун, преузела на себе улогу, наводног борца против лажног фашизма у Србији, десничара и алармирања на ситуацију у Србији у том смислу. Понашање Тепићке, свесно или несвесно, неодољиво асоцира на деловање подривачких група за притисак, а у овом случају је фокус на креирању вештачког наратива и друштвено-политичког сукоба. У Србији, чак ни најрадикалнији десничарски елементи, за разлику од Европе, света, па и региона, засад не испољавају насилан екстремизам, и посебно нису усмерени на угрожавање неких виталних интереса или вредности Републике Србије. Зашто онда Мариника Тепић, толико жели да ствари представи много другачијим и страшнијим, а заправо она испољава већи екстремизам и више угрожава својим деловање интересе Србије – то је питање за надлежне органе. У свету долази до постепеног ревидирања поимања екстремних организација, и све се више увиђа и признаје степен подривачког екстремизма леволибералних група, какве отворено симпатише Мариника Тепић.
Шта тек рећи, о ноторном Борису Тадићу, човеку који сваким својим иступом постаје све отужнији, да се просто запитате како је могуће да је осам година био председник, а четири године апсолутистички владар Србије и да ли смо толику казну тада заслужили? Чак штавише, чудо је како смо све то преживели и упркос томе опстали! Човек који је ,,измислио’’ Маловићке, Хомене, покојног Микија Ракића, знамо како је спроводио и реформу судства и медијску реформу и нови медијски закон, знамо како је хапсио и прогонио патриоте, знамо колика је ,,слобода’’медија била у његово време, знамо како је смењен нпр. Антоније Ковачевић са уредничког места, знамо какве су економске последице биле његове владавине, као и да је Србија тада претворена у најобичнији опљачкани, осиромашени, полуколонијални провизоријум. Знамо да је имао фикуса за премијера, да се мимо уставних овлашћења уплитао у све, а данас он има храбрости да неког прозива за диктатуру. Човек који се споља само другима извињавао, који је давао све што је могао да да, чак и добровољно што му не траже, који рече да не осећа понос што је председник Србије, који је претходно као министар одбране започео оно што је његов кум касније најрадикалније спроводио, сада се нуди да нас ослобађа испред своје минорне странке, као да га већ довољно не знамо. За његово време, од кога се још увек тешко опорављамо, само можемо рећи – било, не повратило се!
За разлику од странака које предводе отпадници из ДС, а које су минорне, Драган Шутановац, данас предводи Демократску странку, која једина има неко име и традицију од свих њих. Ова данашња Демократска странка нема ништа са некадашњом, она је често лутала у тражењу свог идеолошког идентитета, али чини се да се данас претворила у најгору леволибералну, малтене аутошовинистичку странку, па и не чуди што јој проценат подршке виси око цензуса. Но, она сама, а и коалиција око ње као стожера, без обзира на суноврат, једина има неку реалну страначку инфраструктуру, име, на основу ког може да завара, јер неко може гласати за то име, не знајући у шта се оно данас претворило, и за разлику од других жутих колона, ова осим тајкунско-популистичке црте, има и изразитију идеолошко-политичку црту, револуционарну, што значи да иза ње тренутно стоји, каква-таква политика. Њу сматрам најштетнијом могућом, али то је ипак нека политика, за разлику од претежно тајкунских прича. Наравно да и овде постоји итекако интересни сегмент, али ову коалицију подржава део тзв. елите, који води културни и медијски рат и који представља групу за притисак против државе Србије, српског народа и наших виталних националних интереса.
Шта рећи о Шутановцу, који има тек за нијансу веће интелектуалне капацитете од Живковића, и скоро једнак степен бахатости са њим. Највише је остао упамћен по месту министра војног, после чега је добио и надимак ШуНАТОвац. Труидисо се да реформише војску, не по нашој мери и потреби, већ по потреби наших страних партнера. Од његових реформи, наша славна војска покушава и дан данас да се опорави. Његова памет је била садржана у девизи да ни непријатеља ни тајни више немамо, да нам оружје фактички и не треба, да се тенкови топе – јер нећемо никада више ратовати, пошто су нам сви пријатељи. Посебно се сада упрегао, да увуче у кампању институцију војске, што експонирањем пензионисаних припадника који га подржавају, што експлоатисањем случаја скоба капетана са страначким активистима, а посебно скоро па позивима на отказивање послушности актуелном министру и уношењу немира – позивима да гласају за њега, а исто тако позивима да не стоје мирно пред, како каже, ,,министром дезертером’’, јер је то срамота по мишљењу ШуНАТОвца. Ове скандалозне тврдње, и позиви, који би у свакој нормалној земљи завредиле пажњу, остале су тотално непримећене, чак и код оних против којих су директно биле уперене. Као што је остао непримећен и Петре Шилегов, Заевљев градоначелник Скопља, који нам је усред Београда поручио да ћемо бити ослобођени на исти начин као што су он и Заев ,,ослободили’’ Македонију! Четврти члан, ове наново уједињене жућкасте коалиције, је извесни Дејан Булатовић из некакве Зелене еколошке странке, који се нарочито истакао запаљивом радикалном и претећом реториком на митинзима, поручујући како ће ,,осветити Зорана Ђинђића’’ што би могло на разне, па и узнемирујуће начине да се тумачи, и који је нарочито апострофирао 1996. годину и 2000. вероватно у том кључу тражећи и нудећи решење грађанима Србије за године које следе.
Најбоља би ствар била, без обзира на традицију странке попут ДС, да остане на београдским изборима испод цензуса и да то буде почетак њеног краја, јер оваква каква је и са оваквим људима и коалицијама заслужила је да неповратно оде у историју. Бојим се, да чак и да се такав резултат деси, они, а и неки странци не би такав исход мирно прихватили. Не смемо насести на спасилачке и ослободилачке прелдоге, оних који су нас већ једном завили у црно.
Да апсурд буде већи, пошто се стално прича како смо једанпут преспавали пад Берлинског зида – ако је 2000. и поред његових лоших страна, 5. октобар имао неки смисао, због ризика од нове стране интервенције, ако је 2008. можда и донекле добро што није направљена коалиција СРС, ДСС, СПС – јер би тајминг био промашен и опасан имајући у виду међународне околности – данас би, пак, трагедија била, да када се и свет мења у правцу који више нама одговара, ,,кикснемо’’ и да нам се у годинама које следе врати ова гарнитура, када нам међународне околности све више дозвољавају да лакше дишемо и водимо суверенију политику. То би био већи промашај, него 1989. и епска трагедија да преспавамо пад униполарног зида. Зато у годинама које следе, овакве, ретроградне аутошовинистичке, превазиђене снаге, не могу бити део решења, већ само проблема, и не треба насести да нам од већ испробаних, који нас једанпут прописно осрамотише, може доћи ишта боље. Зато, пошто како и сами кажу, БГ избори су више од локала и први корак, време је да Београђани на овим локалним изборима заувек ослободе Беоргад и Србију од коалциије Да ослободимо Београд и пошаљу је заувек на сметлиште историје. Ослободици испод цензуса би били најбољи знак сазревања овог народа, и потврда да исте преваре на исте начине тешко пролазе два пута!
Урош Николић
