Церемонија додјеле Оскара одавно је престала да буде забавна и лепршава манифестација која слави изузетност у филмској умјетности и холивудски гламур, претворивши се мало-помало у напорну и досадну политичку говорницу са које самодопадљиви и пребогати холивудски либерали држе моралне лекције и диктирају политички коректне поруке остатку Америке и свијета.
Ако је некада било најважније појавити се у најљепшој тоалети и заблистати на црвеном тепиху, данас је императив отићи најдаље у високопарним говоранцијама које промовишу либералну и глобалистичку агенду тзв. мочваре.
У таквој загушљивој атмосфери једноумља, претенциозне озбиљности и патетичне хиперосјетљивости, у којој нема превише простора за хумор, креативност и истинску различитост, сасвим је логично и очекивано да гледаност и рејтинг Оскара из године у годину вртоглаво пада, а да главне награде, по правилу, купе апсолутно најгори филмови, под условом да шаљу жељену поруку.
Прошле године је очекивано награђена „Мјесечина“, сага о црнцу хомосексуалцу и његовом тешком животу, која је била толико политички коректна да се нико од америчких критичара није усудио да случајно напише нешто негативно о овом иначе патетичном и предвидљивом филму, како не би био изложен оптужбама за расизам или хомофобију.
Тријумф идеологије над естетиком и здравим разумом, наставио се и током овогодишње додјеле Оскара. Иако је пред гласачима америчке Академије као могућност стајао номиновани филм „Три билборда испред Ебинга у Мисурију“, апсолутно ремек-дјело које на црнохуморан, изнијансиран и суштински хришћански начин убједљиво говори о могућности искупљења и опроштаја чак и у случајевима највећих трагедија и најтежих грехова, они су се одучили да позлаћена статуа Оскара за најбољи филм припадне филму „Облик воде“, дјелу мексичког редитеља Гиљерма дел Тора, који романтизује љубав поремећене чистачице према једном чудовишту.
На тај начин, холивудски естаблишмент гурнуо је у жижу свјетске јавности један бизаран и вишеструко проблематичан филм. У нормалним околностима, овај суманути експеримент био би прогнан у статутс уврнутог култног треш остварења са маргине, али је добијањем оскаровског сертификата устоличен као мејнстрим дјело са највишим могућим умјетничким дометима и кредибилитетом. Самим тим, поруке и поуке које носи су постале легитимне и друштвено пожељне, па је прави тренутак да се њима позабавимо.
Треба напоменути да ова бизарна прича ипак није нарочито оригинална. Ради се, наиме, о препричаној и ажурираној верзији „Лепотице и звери“ за нови миленијум. Ако је изворна француска бајка имала за циљ да припреми дјевојке у 18. вијеку за уговорене бракове, потенцирајући значај материјалне сигурности и ситуираности младожење наспрам његовог физичког изгледа и идеје слободне, романтичне љубави; поставља се питање којој дидактичкој, социјалној функцији служи Дел Торова злоћудна водена фантазија. Да ли је то додатно урушавање већ климавих мушко-женских односа и даља ерозија породичних вриједности?
У ситуацији када је јавни дискурс презасићен феминистичким тирадама о мушким непочинствима и сексуалним злостављањима, савременој жени се поручује да срећу и љубав може пронаћи и на другим мјестима. Зашто неуспјешно тражити човјека ваших снова, који вјероватно не постоји, када можете да се заљубите и да полно општите са вашом игуаном или хрчком? Ко каже да канарианц не може бити добар и поуздан емотивни партнер? Ствари су ипак далеко мање збркане када се у интимним односима ослоните на кућне љубимце!
Овакве слуђујуће идеје иду наруку господарима из сјенке и креаториma новог свјетског поретка који више не крију да им је традиционална породица главни непријатељ и мета, после чијег коначног уништења ће моћи да манипулишу људима, потпуно отуђеним јединкама, како им је воља. Тамо гдје су у деструкцији стали јуришници ЛГБТ секте, наставиће трансхуманисти и промотори апсолутне људске слободе који заговарају технофилију, бестијалност и зоофилију.
У својој емитовној манипулацији и перфидном пропагандном дјеловању, Дел Торо се служи опробаном и клишираном подјелом улога. Сви позитивни јунаци су припадници мањинских група (жене са инвалидитетима, хомосексуалци, црнци), чиме се а приори за њих везују симпатије и сажаљење, док је главни негативац и тлачитељ – бијелац хетеросексуалне оријентације, који не само што има жену и дјецу, већ и редовно чита и цитира Библију.
Та врста карактеризације сасвим је у складу са владајућим мочварним медијским наративом у данашњој Америци, гдје се сваки облик конзерватитивизма и побожности доследно исмијава и сатанизује, али такође открива и дубљу позадину која асоцира на Нечастивог. Познато је да сатанистички ритуали инцијације често укључују полно општење са „зверима“, односно животињама, али и неговање и упражњавање бизарних сексуалних фетиша и неприродних односа као вид ослобађања од репресивних хришћанских догми и забрана.
Главна идеја водиља сатаниста и јесте човјеково „ослобођење“, односно одвајање од Бога и његово морално уништење, а да би се то постигло потребно је лишити га узвишеног осјећања љубави.
Током двије хиљаде година, хришћанство је градило узвишену културу романтичног односа између мушкарца и жене која се, по правилу, крунише црквеним браком и прављењем потомства. Доводећи у питање такав концепт љубави и компромитујући га, „Облик воде“ не само да охрабрује и оправдава којекакаве перверзије и настраности, већ нам пружа и могући путоказ у ком правцу ће се кретати глобална употреба ријечи „љубав“, то јест шта ће се све смјештати под њен кишобран.
На крају крајева, не треба сметнути с ума и да је у Орвеловом свијету мјесто најгорих мучења и понижења названо управо „Министарство љубави“ и да у њему нико не вјерује у бајке.
Марко Танасковић
Извор: Печат
