Од времена пада српске средњовековне државе у 15. веку под турску власт, српски народ је изложен притисцима да напусти своја вековна огњишта на територијама где је наша државност и култура заправо и формирана. Османска власт у Старој Србији вршила је разнолике методе присиле над Србима, почев од промене вере за којом је ишло однарођивање Срба, преко економских мера угњетавања, па до отвореног застрашивања, пљачке имовине и убистава. Од 1878. до 1912. године туркса држава је преко својих послушника Арбанаса спроводила геноцидну политику према Србима Старе Србије.
Убрзо након ослобођења отпочео је Први светски рат, у коме су се Албанси са КиМ ставили под власт Аустро-Угарске и наставили са геноцидом над Србима, али сада уз одобрење другог господара.
Све до 1941. године, Срби су чинили релативну већину на простору Косова и Метохије. Сломом Краљевине Југославије, уследила је фашистичка окупација. Бивши духовни и државотворни центар Србије, вољом хитлеровско-мусолинијевског завојевача додељен је тзв. Великој Албанији. Власт ове квислиншке творевине извршила је геноцид над Србима, а у његовом спровођењу предњачили су Балисти и припадници СС дивизије Скендер-бег. Исход њиховог деловања је прогон у централну Србију око 400 хиљада Срба, огроман број је убијен, а материјална штета проузрокована уништењем личне, државне и културно-историјске својине је немерљива.
Након ослобођења 1945. године, ауто-шовинистичким законом забрањен је повратак прогнаним Србима на Косово и Метохију. Упркос свему, ми опстајемо на Космету. Ипак, демографска слика поремећена бруталним злочинима Арбанаса трајно је измењена, тако да Албански живаљ први пут у историји постаје већина на српској земљи тек накод Другог светског рата, упркос вишевековном протеривању и албанизацији. И поред широких аутономних права која су Арнаути добили од Титове власти, каква готово нигде на свету није уживала једна национална мањина, албански екстремисти врше припреме за насилно отцепљење од Србије и Југославије. Унутарпартијске размирице у државном апарату земље ишле су на руку албанским сепаратистима на КиМ. Албанска екстремна емиграција и сама албанска држава снажно су помагали арнаутске сецесионисте и шовинисте. Смена Александра Леке Ранковића 1966. године на Брионима поткопала је сигурносни систем Југославије, а нарочито Србије. Доношење новог Устава СФРЈ 1974. године дало је и формално-правни основ републикама и аутономним покрајинама да касније затраже нелегитимну, чак и насилну сецесију. Албанске демонстрације 1968, 1981. и 1989. године биле су насилне и антидржавне.Током овог периода забележен је велики број Срба који су спас својих породица видели у исељавању са Косова и Метохоје у централну Србију. Целокупна власт у САП Косово и Метохија, од локалне па до највише покрајинске, налазила се у рукама преобучених албанских сепаратиста лажно оданих братству и јединству. Безакоњу на Космету морало је да се стане на пут. Пребијања Срба, паљење њихове имовине, силовања девојака, убиства мирних људи постали су свакодневица српском народу на Косову и Метохији. Случај монструозног злостављања Србина Ђорђа Мартиновића обишао је планету. Дигла се Србија и више се није могло ћутати о арбанашком безакоњу у српској држави. На таласу гнева потлаченог српског народа Косова и Метохије, крајем осамдесетих година 20. века појавио се Слободан Милошевић. Кроз бирократске препреке, успео је да постане неприкосновен партијски и народни лидер Србије.
Милошевић је променио Устав и вратио државни суверенитет на САП Косово и Метохију. Срби и поштени Албанци одахнули су од терора албанске парадржаве. Међутим, у СФРЈ дошло је до трагичних, ратних догађаја проузрокованих нелегалним сецесијама Хрватске и БиХ, где су Срби били конститутивни народи, дефинисани тако баш републичким Уставима самопроглашених „држава“. Западне силе подржале су сепаратизам, Југославија је распарчана, а Србија стављена у бесправну, гвоздену изолацију. Проглашена за кривца a priori, Србија, заједно са Црном Гором, чинила је све да се сукоби окончају и заштити српски народ. Након ратова у бившој Хрватској и БиХ, Србија је примила близу милион српских изгнаника. Највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата спроведено је над Србима западно од Дрине, а вештим медијским манипулацијама жртва је проглашена за џелата. Након ратова завршених 1995. године, на ред је дошло Косово и Метохија.
Власти Србије неосновано су оптужене од међународне јавности да на Косову и Метохији спроводе систем апартхејда према косметским Арбанасима. Овакав став западних влада и њихових медија дао је сигнал екстремним групацијама Албанаца на оружани отпор наводној српској полицијској, војној и политичкој репресији.Током 1997. године оснива се терористичка Ослободилачка војска Косова (ОВК). Они отпочињу оружане нападе на српску војску и полицију, српске и албанске цивиле одане држави, врше убиства, отмице, скрнављење и рушење српских културно-историјских добара широм Косова и Метохије. Током 1998. године терористичке активности ОВК ескалирају, екстремисти успостављају контролу појединих области и важних саобраћајних комуникација, што је довело до опште личне и имовинске несигурности на простору КиМ. Држава Србија је тиме постала директно угрожена, односно нарушен је уставни поредак и територијални интегритет. По слову свих међународних уговора, Србија покреће свој одбрамбени механизам. Снаге безбедности у кратком временском року разбијају терористичку ОВК и обезбеђују сигурност свим грађанима КиМ.
Схватајући да бандитизам ОВК није довољан да изврши отцепљење КиМ из састава Србије, поједине западне земље и НАТО вешто конструишу пројекат геноцидне политике Србије и 24. марта 1999. године врше војну агресију на суверену државу мимо сагласности ОУН. Ова агресија трајала је око 80 дана непрестаних бомбардерско-ракетних дејстава НАТО по војним и цивилним циљевима у Србији. На копну, терористичка ОВК трпела је пораз за поразом од српских војно-полицијских одбрамбених снага. Агресија НАТО није уродила плодом. Војска и полиција нису уништене, али Србија није могла заштитити разарање своје цивилне инфраструктуре. Уз помоћ Русије и других сила, јуна 1999. године окончана су ратна дејства. Донета је резолуција УН 1244 којом је КиМ дефинисана као саставни део Србије, као и војно присуство српских снага у јужној српској покрајини и друге појединости. Војно-техничким споразумом у Куманову одредио је постепено повлачење српских снага са КиМ и распоређивање снага УН на њихово место, као гаранта безбедности свих становника јужне српске државне територије. Одлучено је да око статуса КиМ нема једностраних решења.
Теорија је једно, а животна пракса друго. Док су последње српске јединице плански и договорно напуштале КиМ, терористи поражене ОВК отпочели су крвави, осветнички пир над преосталим српским цивилним становништвом. Јединице УН мирно су посматрали злочине и пљачку, уз часне изузетке појединих страних војника и официра који су реаговали на криминалне акте Албанаца.
Према одређеним проценама, КиМ је, заједно са нашом војском и полицијом напустило око 250 хиљада престрашених Срба и неалбанаца.У српским енклавама на КиМ, својеврсним гетоима 21. века, остало је да живи још око 150 хиљада најупорнијих и најхрабријих Срба. Нека је стид и срам оне државе које су се до 1945. године бориле против нацизма, гетоизације и расизма. Управо овде, у срцу Европе, на светом косовском тлу, живи српски народ данас попут Јевреја у нацистичкој Немачкој.
Поред неколико десетина хиљада војника и полицајаца УН, Србима на Косову и Метохији освануо је ЦРНИ МАРТ 2004. године. Терористичке банде разуларених косовских Арбанаса. од којих су многи били ветерани терористичке ОВК, 17.марта 2004. године отпочели су масован, систематски и организован напад на све српско у сваком делу окупираних територија. Бесни насртаји на незаштићене српске цивиле покренути су у Косовској Митровици, Витини, Ђаковици, Пећи, Призрену, Приштини, Обилићу, Гњилану, Косову Пољу, Чаглавици, Лапљем селу, Грачаници, Свињарима, Истоку… Иза вишедневног, организованог дивљања албанских екстремиста остајали су лешеви несрећних Срба, али и Рома, честитих Шиптара, па чак и Турака… Спаљиване су куће, цркве, рушена православна гробља и споменици изузетне културно-историјске вредности. Безброј тешко пребијених и осакаћених људи, опљачканих и понижених породица, хиљаде протераних Срба резултат су ових тешких злочина над нашим народом, над грађанима Србије. Мартовски погром теже погађа Србе и Србију, јер је понашање оних којима је безбедност наших грађана споразумно поверена 1999. године у најмању руку било неодговорно и срамно. Надлежне службе Србије месецима раније упозоравале су КФОР и УНМИК о сценарију који је могућ и који се, нажалост, обистинио.
Самоорганизовање Срба учинило је више од међународних безбедносних снага, те су након стравичне мартовске лекције 2004. године Срби на Косову и Метохији постали далеко опрезнији и организованији. Догађаји који су уследили касније, а чији циљ је био брисање Срба са мапе КиМ, показали су моћ српског јединства. Функционисање српских институција подржавала је држава колико је могла, а никада се не сме заборавити и значај подршке Србима на Косову коју су пружили појединци, многе родољубиве организације, СПЦ, хуманитарне фондације из земље и иностранства.
Србима на Косову и Метохији није лако. Није лагодна економска ситуација у читавом региону. Међутим, Срби Косовци нека буду убеђени да нису сами. Браћа из Србије, Републике Српске, Црне Горе и широм света су уз њих. Неко ће помоћи финансијски, а неко политичким путем. Многи ће као и претходних година бити уз њих физички, на пунктовима и барикадама биолошког опстанка Српства у срцу Србије. Као што је некада кнез Лазар рекао да га не занима сила која га напада, већ значај светиње коју брани, тако и данас, иза готово усамљених Срба Косова и Метохије стоји армија српских родољуба, који се у животу опходе према овој мисли Светог великомученика Лазара Косовског. Нови, не дај Боже, црномартовски сценарио из 2004. године неће бити могућ без нужне, српско-српске братске солидарности у одбрани слободе и права на постојање!
Миша Вацић
