У грчкој историји, јунаци са Термопила, 300 храбрих Спартанаца који су издржали напад стотина хиљада Персијанаца, опевани су и овенчани венцима вечите славе и поштовања целог света. И данас, цело човечанство се диви том подвигу и тој моралној снази неколицине људи који су бранили отаџбину и чија је непобедивност извирала из љубави за своју груду, свој дом и своју земљу!
Хероји са Кошара, српски младићи и то само 200 њих, заједно са својом командом, одолевали су нападу од стране 26 земаља НАТО пакта, страних плаћеника, ОВК банди и албанске војске. Они су се борили против такве силе и опсаде да људски разум тај отпор не може да схвати.
Борба наших хероја са Кошара и победа просто је нестварна и митска, а њиховом херојству превазилази и Термопиле.
На Кошарама је извршен копнени напад на Србију и то удружених снага свих злочинаца заједно: свих расположивих средстава НАТО-а, уз снаге терористичке УЧК, уз помоћ страних професионалаца- плаћеника из читавог света, окорелих убица и наравно албанске војске, регуларних снага које су напале Косово без објаве рата!
Све убице, кукавице и кољачи заједно, уз непрекидно бомбардовање НАТО агресора, нагрнули су на 200 младића са основним наоружањем. Многи од њих су тек били одслужили редовни војни рок и требали су да се раздуже и оду кући када их је НАТО агресија задесила на Кошарама. Нападали су дан и ноћ без прекида на наше браниоце који су се на Кошарама затекли са личним наоружањем и без могућности помоћи наше војске, одсечени у смртоносној замци.
Ја сам у то време био дете. Злочине НАТО крвника, над цивилима, над нашом Србијом, над војском која је само бранила своју земљу гледао сам само на телевизији.
О томе шта се дешавало на Кошарама, пуну истину, сазнали смо тек после рата. Многи страдали младићи, тек деца од двадесетак година, остали су заборављени.
У успомени једног од преживелих хероја, Александра Дамњановића, чију сам причу чуо од свог пријатеља, остао је да живи и да постоји његов најбољи друг из детињства и имењак Александар, који је погинуо на Кошарама. Обојица из Приштинског корпуса. Покушаћу да парафразирам по сећању.
Земља на Кошарама се тресла и дању и ноћу, свака стопа тла је била изрована бомбама. Без могућности било какве помоћи, српски младићи са пешадијским наоружањем, углавном личним, борили су се надљудским снагама. Борили су се као Давид праћком против Голијата. И зато што су српски војници само бранили своју земљу и свој народ, и њих је Бог погледао и помогао им. Ипак, на бранику отаџбине страдали су многи у име вечите славе и одбране слободе.
Александар Дамњановић памти сваки тренутак и сваку слику из пакла на Кошарама. Првог дана удара НАТО пакта на Кошаре, Александар је изгубио најбољег друга, пријатеља из детињства и саборца, имењака који му је умро на рукама. Један Александар је погинуо, а други Александар је остао да памти! Последње речи његовог младог и храброг другара су биле: „Чувај ми мајку, сестру и оца!“, а умро је не дочекавши да их поново загрли.
Александар Дамњановић је још три пута побегао смрти у истом дану- неким чудом граната која је пала у његов ров није експлодирала. Након тога ракета из зоље погађа камион у коме је Александар требао да буде на 30 метара од рова. Трећа смрт је дошла из снајпера, али је метак погодио само гранчицу изнад Александрове главе.
После тога за Александра Дамњановића не постоји страх и не постоји ниједна мисао, сем освете и борбе до задње капи крви. То што је он преживео, а његов најдражи пријатељ страдао само га је гонило напред у сусрет смрти, која га је три пута промашила и којој се смејао у лице.
„Када је умро, то је било тако одједном, и тако брзо – нисам имао кад да пустим сузу ни јаук, падале су бомбе и гранате. Зато и данас све мислим, можда и није умро тог дана, можда је само заспао и остао да лежи тамо на Кошарама – он само чека да се вратимо по њега.
А вратићемо се, јер ако се не вратимо онда не заслужујемо ни да живимо овај живот, јер ми нисмо преживели да би заборавили на нашу проливену крв, већ смо живи Божјом вољом да бисмо се вратили на Кошаре !“
Ја сам сигуран да ће једнога дана Александар Дамњановић својој деци причати о Кошарама, као што су мени причали о мом прадеди који је оставио своје кости на Солунском гробљу. Волео бих да Александар својој деци прича и о томе како смо се вратили на Косово и Метохију и да слободно можемо своју децу да поведемо у Грачаницу, да се сви поклонимо нашим херојима на Кошарама.
За Србију постоји још само један пут којим можемо кренути у спас, једна стаза као на Кошарама, којом ћемо заобићи НАТО замке, а то је савез са Русијом. Све друго је издаја и проклетство.
Зато памтимо Кошаре, чувајмо помен на ту херојску битку и кад год нам душманин приђе са слатким речима обмане, само му реците: „Кошаре“ и Сотона ће одступити.
Србија мора да памти, Србија мора да преноси истину својој деци и деци своје деце – све док се не вратимо на наше Косово и Мерохију, све док НАТО не плати за све своје злочине.
Миша Вацић
