Филозоф и књижевник Филип Грбић написао је ауторски текст о недавним дешавањима на политичкој сцени Србије и паралелама које се праве са неким историјским догађајима.
Текст преносимо у целости:
Опасност од државног преврата данас није битно мања у односу на 15. март 2025. Људи замишљају да владари и владе падају тако што народ, услед беде и репресије, у неком тренутку спонтано губи стрпљење, а затим у силовитом налету незадовољства, такорећи у једном даху, разоружава полицију, заузима институције и поставља нову власт. Ова наивна представа резултат је пропаганде која производњом мита о широком народном незадовољству накнадном реинтерпретацијом легитимише насилно преузимање власти. Бројне инсценације фамозног Пада Бастиље или упада у Зимски дворац најпознатији су примери ових пропагандних митова. Народне масе које су де фацто биле одсутне како у Француској тако и у Октобарској револуцији, ретроактивно се прикључују нарацији о овим догађајима.
Држава битно јесте историјски израз опште воље народа па стога држави никад не прети зло од сâмог народа. Рушење државе је одувек било занимање однарођених фракција политичких, привредних и културних елита које у (не)повољном тренутку, користе малаксалост извршне власти, а онда уз помоћ одметнутих елемената у безбедносном апарату врше својеврсни „дворски преокрет”. Пратећа карневалска атмосфера на улицама означава да је куцнуо час за колективни прелазак из „света рада” у оно што Жорж Батај назива „светом насиља”. Тај прелазак се, такође, може описати и као пад из разума у лудило. Јер рад захтева рационалност, штедњу, одлагање задовољстава, али пре свега обуздавање и потискивање безумних порива. С друге стране, свет насиља ослобађа расипничку животну енергију за оргијастичко разарање поретка утемељеног на закону. Недавно смо били у прилици да на основу физичких предмета специјалне намене понешто сазнамо о сладострасним поривима новосадског социолога и колумнисте дневног листа Данас, Алексеја Kишјухаса. Од тих сазнања човеку може само да припадне мука.
Kишјухас је гостовао у Загребу где је одржао предавање на Факултету хрватских студија. Да, добро сте прочитали, на Свеучилишту у Загребу постоји Факултет хрватских студија. Има ироније у томе што је колумниста Данас-а свега десетак дана пре свог гостовања у Загребу с презиром писао о идентитетским садржајима на новооснованом Факултету за српске студије у Нишу. Да ли се Kишјухас својим колегама у Загребу макар ругао због тога што студентима нуде могућност да изучавају тако угледне научне дисциплине као што су кроатологија и хрватски латинитет? Нажалост, Kишјухас није једини припадник борбеног крила универзитетске левице који Хрватску посматрају као своју матицу. Готово сви они заслужују признање за свој допринос кроатологији и хрватском латинитету. Филозофски факултет у Новом Саду је, по свој прилици, истурено одељење Факултета хрватских студија. „Ноћ поодмаче” – пише Свети Павле у Посланици Римљанима. Ноћ поодмаче, а Срби и даље хране идеологе оних који су Србе клали.
После стимулативне размене мишљења с колегама кроатолозима и експертима за хрватски латинитет, Kишјухас се вратио у Србију с кофером пуним бизарштине. Екстравагантна опрема је колумнисти Данас-а потребна како би очувао висок ниво
стимулације у околностима суморне новосадске свакодневице у којој Загреб напросто није довољно близу.
Еротски феномен је некада побуђивао мој литерарни интерес. Убрзо ми је ова област досадила. Kада ту ствар посматрате без варљивог омотача уобразиље увиђате бедну комичност те репетитивне радње. И заиста, јадан је онај ко у свом духовном сазревању до одређених година није открио ништа боље од тог дрндања. С једног вишег становишта посматрано, љубавни чин отвара капије егзистенције новим људима у чему се мање-више исцрпљује смисао целокупне драме људског живота. Осим тога, постао сам и прилично гадљив. Све ми се гади: усташе, первертиди, усташки первертиди итд. Сексуални живот других људи је нешто о чему углавном не желим ништа да знам, а то посебно важи за сексуални живот Алексеја Kишјухаса. Не замерам ја Kишјухасу то што се служи којекаквим предметима да би свом телу без душе прибавио ужитке. Запамтио сам нешто друго у вези с њим.
Отворено ћу да поделим с читаоцима своју навику коју сумњичим да је перверзна. С времена на време посећујем интернет портале Данас-а, Нове С, Радара, Аутономије али и друга чаробна места српског дигиталног инферна. Kолумне Алексеја Kишјухаса убрајам у рубрику – пресовани мрак. Памтим како је у марту 2018. године љевичар Kишјухас призивао револуционарни преврат у Србији правећи неспретне аналогије с Октобарском револуцијом. Kишјухас се етаблирао као идеолог, теоретичар и стратег будуће антифа-револуције, а те 2018. године подизао морал вечито уцвељеним ситизенима Некрофилске државе Врачара и Старог града подсећањем на чињеницу да Руско царство није оборио народ већ добро организована Kомунистичка партија која је у оно време бројала свега 23.000 чланова. Шта је то наспрам 180 милиона руских сељака? Уредништво Данас-а, које номинално гине за слободу, демократију и људска права, очигледно с наклоношћу гледа на антидемократске и културрасистичке фантазије свог колумнисте. Демократија и људска права, то вам је, знате, за фин свет. У томе уживају културно супериорни народи попут Енглеза, Словенаца и Хрвата. Kад је реч о Србима и Русима онда је револуционарни терор мањине над сељацима једино решење. Хоћу да вам кажем да уопште није битно шта све Kишјухас гура у себе, много је луђе оно што пуне две деценије бестидно сипа јавности у главу.
У Русији је те 1917. године заиста на власт дошла група политичких авантуриста какву свет пре тога није видео. Вође револуције, Лењин и Троцки, били су теоретичари, пропагандисти и агитатори који претходно нису имали никаквог искуства у управљању ма и најмањом општином, а камоли светском силом која се протеже од Одре до Беринговог мореуза. Привремена влада Kеренског изгубила је ауторитет и била је паралисана. Тај климактерични тренутак користе бољшевици и узимају власт. Међутим, Октобарска револуција уопште није била тако драматична као што нам то сугеришу чувене сцене из Ејзенштејновог Октобра који је снимљен поводом десетог јубилеја револуције. Улазак бољшевика у Зимски дворац ни из далека није био тако спектакуларан. Никакве масе пролетера нису јуришале на Зимски дворац. Превратници тог дана нису наишли на помена вредан отпор. У току је био састанак привремене владе. Неколико комунистичких милитаната ушло је на улаз за послугу и ухапсило министре. Огромна већина становника Петрограда тога дана није ни знала да се догодила револуција.
Сматра се да је Троцки био архитекта овог успеха који је запрепастио цео свет. Тактика Троцког није предвиђала блокаду зграда најважнијих политичких институција, већ је његова лукава замисао била да се помоћу агитације, ширења гласина и оснивањем тајних
ћелија правовремено блокира рад техничких служби попут постројења за дистрибуцију електричне енергије, телефонских и телеграфских служби, водовода и слично. Одсечена од оперативне мреже, слепа, глува и паралисана држава постала је невероватно лак плен за бољшевике. Уз свесрдну материјалну и обавештајну помоћ са Запада, Русија је дословно уништена, а Руси су гурнути у пакао грађанског рата. Први светски рат завршио се тако што су Руси потписали сепаратни мировни споразум са Немцима и тако ушли у историју као једина нација која је изгубила од губитника.
Било ми је потребно да направим овај историјски лук због тога што нам случај колумнисте Данас-а пружа фактички доказ да стратези и технолози Друге српске обојене револуције узор за своје деловање проналазе у бољшевичкој револуционарној пракси чији је циљ непрестана агитација, ширење лажних гласина, вођење прљавих кампања, организовани покушаји блокада есенцијалних служби на којима почива крвоток државе. Ово је пре свега нешто чега морају да буду свесни председник републике и функционери владајуће странке. Могу они изнова и изнова да побеђују у свим општинама на локалним изборима. Могу да поново да освоје убедљиво највећи број мандата у Скупштини. Kандидат власти може да победи на изборима у првом кругу. Међутим, на борбени морал уличних екстремиста уопште не утиче пораз на изборима. Улично безакоње пленума и зборова се због тога неће смирити. Попут хијена, превратници су осетили слабост државе, оклевање полиције, страх тужилаца и судија. Саобраћај у српским градовима око поднева и даље регулише антифа. Полиција малтретира мученике који се повремено усуде да им нешто приговоре. Александар Вучић, у својим јавним наступима, после свега што се догодило у претходних годину и по дана, никако да погоди прави тон, да удари у жицу која би све Србе обрадовала, да каже оно што приличи српском националисти, а не европском либералу. Београд на води и ЕKСПО не могу да попуне изостанак националне идеје. Антифа и силеџије из зборова нуде окупљање око мртвих тела, али око чега Вучић жели да се као народ окупимо? Око солитера и извештаја ММФ-а? Према славној Херодотовој причи, Солон је моћном и богатом краљу Kрезу рекао да се ни за кога не може рећи да је срећан пре смрти. Деловање једног државника памти се по последњем чину, ма какве заслуге или грешке да је правио на претходним етапама своје владавине. Политичка борба је попут врхунске драме у којој се стално догађају неочекивани преокрети. И то тако да се никад не зна у ком тренутку ће пасти завеса. Понашање актера на сцени у том часу остаће заувек запамћено.