Пише: Александар Ђурђев
председник Српске лиге
Када експлозија одјекне у Монаку, то није исто као када експлозија одјекне на неком од простора који су деценијама навикнути на политичко насиље, обрачуне криминалних кланова, тероризам и ратове. Монако није само мала и богата кнежевина на обали Средоземног мора. Он је једно од оних места на којима се светска историја ретко пише јавно, али се њени актери сусрећу приватно. Ту се генерацијама укрштају аристократија, крупни капитал, дипломатија, обавештајне структуре, банкарство, индустрија, уметност и филантропија. Зато експлозију која се догодила 29. јуна 2026. године не треба посматрати само као изоловани безбедносни инцидент.
Треба поставити много шире питање. Да ли је рат мрежа, који већ годинама траје од Вашингтона и Лондона, преко Париза и Брисела, до Кијева, Одесе, Блиског истока и Латинске Америке, коначно стигао и до Монака? Јер савремени свет више није могуће разумети само гледајући заставе држава. Испод државних институција постоје пословне мреже. Испод пословних мрежа постоје породичне везе. Између њих су фондације, инвестициони фондови, универзитети, технолошке компаније, обавештајне службе, логистички системи, луке, медији, банке, културне институције и неформални кругови утицаја. Онај ко посматра само дневну политику види сукобе председника и премијера. Онај ко посматра дубље види борбу система. Једна наизглед споредна биографска чињеница открива много више него десетине политичких саопштења. Почасни генерални конзул Русије у Монаку Екатерина Семенихина потиче из породице која представља занимљиву тачку спајања совјетске државне традиције, научне елите и савремене руске културне дипломатије. Она је ћерка научника Алексеја Гвишијанија и праунука Алексеја Косигина, председника Савета министара СССР-а од 1964. до 1980. године. То није само породична занимљивост. Породица Гвишијани је деценијама била део много ширег простора комуникације совјетске научне, управљачке и политичке елите са западним круговима. У том свету појављују се имена породице Ањели, Серж де Пален, Мекџорџ Банди, барон Соломон Цукерман и други актери који су се кретали на пресеку политике, науке, стратешког планирања и међународних односа. То је био свет у коме су идеолошки противници могли бити геополитички непријатељи, а истовремено одржавати канале комуникације. Управо је то једна од највећих разлика између старе и нове политике. Стара дипломатија је знала да непријатељство не сме уништити све мостове. Нови радикализам сматра да је уништавање мостова доказ лојалности. И ту долазимо до Монака. Лорд Луис Маунтбатен, једна од најзначајнијих фигура британског империјалног и војног естаблишмента двадесетог века, припадао је свету у коме су лични односи, породичне везе и неформални контакти били важан део велике политике. Истовремено, династија Грималди, принц Реније III и Грејс Кели створили су од Монака нешто много значајније од туристичке разгледнице за богате. Грејс Кели била је мајка данашњег принца Алберта II. А онда видимо један занимљив симболички круг. Владимир Семенихин и Екатерина Семенихина основали су 2002. године Фондацију Екатерина. Њихова културна делатност развијала се између Русије и Европе, а у Москви је 2008. године организована изложба посвећена ери Грејс Кели, принцезе од Монака. Неко ће рећи, уметност. Ја кажем и уметност! Јер озбиљне државе никада нису раздвајале културу, дипломатију, економију и дугорочну изградњу поверења тако наивно како се то данас чини у делу европске политике. Монако је деценијама био простор у коме су Руси могли да буду присутни не као молитељи, већ као партнери, колекционари, инвеститори, филантропи и људи који разумеју правила једног веома старог европског друштвеног система. Управо зато је 2015. година, проглашена Годином Русије у Монаку, била много значајнија него што се на први поглед чинило. На свечаностима су се сусретали принчеви, принцезе, барони, грофови, представници старих руских породица, европски филантропи и пословни људи. Такве везе се не стварају преко ноћи. И зато се не сме потценити значај чињенице да је политичко насиље сада ушло управо у тај простор. Експлозија 29. јуна 2026. године била је шок за Кнежевину. Међу повређенима је, према доступним извештајима, био украјински бизнисмен пореклом из Дњепра Вадим Јермолајев.
Овде прича постаје много сложенија. Не зато што је доказано ко стоји иза напада није. Не зато што је доказано да је напад део шире геополитичке операције није.
Већ зато што се око Јермолајева укрштају бројни контексти које озбиљан аналитичар не сме игнорисати. Он је бизнисмен из Дњепропетровског, односно данашњег Дњепра, града који је деценијама једно од најважнијих средишта украјинске политичке, индустријске, безбедносне и пословне моћи. Украјинске власти су против њега увеле санкције. Истовремено, руски извори и медији годинама износе различите оптужбе о везама појединих украјинских пословних кругова са сивом економијом, лажним кол-центрима и другим нелегалним активностима. Те тврдње саме по себи нису доказ, али у тренутку када се у Монаку догоди напад на човека таквог профила, природно је поставити питање о ширем контексту. Још је занимљивије што је само дан пре експлозије руска Спољна обавештајна служба изнела озбиљне тврдње о сарадњи украјинских безбедносних структура и водећих латиноамеричких нарко-картела. Према тврдњама СВР-а, украјинска територија постаје важан коридор за транзит наркотика из Латинске Америке према европском тржишту, а луке Одеске области једна од главних претоварних тачака за даљи транспорт преко Пољске, Молдавије и Румуније. Поновићу, реч је о тврдњама руске обавештајне службе. Али у обавештајном свету није важно само шта је речено. Важно је и када је речено. Зашто је ова информација објављена управо тада? Коме је била намењена?Москви? Европским службама? Америчкој администрацији? Или свима истовремено? Ко контролише Одесу, не контролише само један велики град. Он контролише једну од кључних капија Црног мора. Зато треба обратити пажњу на промене које су се током 2025. године догодиле у систему управљања Одесом.
Генадиј Труханов је изгубио украјинско држављанство након дугогодишњих оптужби да поседује руски пасош. Уследило је стварање новог модела управљања, а важну улогу добио је Сергеј Лисак, човек са озбиљним искуством у Служби безбедности Украјине и управљању Дњепропетровском облашћу.
Не тврдим да су сви ови догађаји део једног плана. Али постављам питање које би сваки озбиљан човек морао да постави. Зашто се систем управљања једним од најважнијих лучких комплекса у Европи мења управо у тренутку великих геополитичких престројавања?
Луке данас нису само места на којима се истоварају контејнери. Луке су нервни систем глобализације. Кроз њих пролазе енергенти, оружје, жито, критичне сировине, електронске компоненте, легална роба, али, када држава изгуби институционалну контролу, и илегални токови. Зато је борба за луке увек и борба за политичку моћ. Посебно када се у једну једначину укључе Одеса, Молдавија, Румунија, Пољска, Латинска Америка и европско тржиште. Ако томе додамо чињеницу да Трампова администрација појачава притисак на мексичке нарко-картеле, добијамо још једно важно питање. Да ли се затварањем једних рута ствара притисак на друге? Уколико картели губе слободу деловања у Северној Америци, логично је очекивати да траже нове коридоре и нова тржишта.
Европа је огромно и богато тржиште. Украјина је земља у рату, са огромним количинама оружја, ослабљеним институцијама, ратном логистиком и великим бројем међународних канала кретања људи и робе. Свако ко познаје историју организованог криминала зна да су таква окружења магнет за транснационалне криминалне структуре.
Највећа грешка коју данас можемо направити јесте да Запад посматрамо као монолит. Он то више није. Постоји трансатлантски савез, али унутар њега постоје различити интереси. Постоји америчка држава, али унутар ње постоје различити центри моћи. Постоји Европска унија, али Париз, Берлин, Варшава, Рим и Будимпешта немају увек исте интересе.
Постоји Велика Британија, али се и унутар британског система води озбиљна борба око будућег правца државе. Постоји глобални технолошки капитал, али ни он није јединствен. Питер Тил, Илон Маск, различити кругови Силицијумске долине, традиционални финансијски центри и нови технолошки милијардери не морају имати исту визију будућности. И ту се појављује једно од најважнијих питања нашег времена. Ко ће контролисати инфраструктуру одлучивања? Не само медије. Не само новац. Не само оружје. Већ податке, алгоритме и системе који обрађују стварност пре него што политичар донесе одлуку. Одлука француске Генералне дирекције за унутрашњу безбедност, DGSI, да постепено напусти зависност од америчких Palantir алата и пређе на француски ChapsVision много је важнија него што изгледа. То није обична промена добављача софтвера. То је питање суверенитета. Ко обрађује ваше најосетљивије податке? Ко вам гради аналитичку слику? Ко дефинише архитектуру система у којем се подаци спајају? Ко поседује технолошко знање без којег једног дана више не можете самостално функционисати? Европа је деценијама прихватала модел у којем безбедност добија од Америке, јефтину енергију са Истока, индустријски раст преко глобалних тржишта, а политички комфор преко сопствене бирократије. Тај модел се распада. Од Европе се тражи да повећава војну потрошњу. Да купује више оружја. Да купује више енергије по новим условима. Да инвестира у нове дигиталне системе. Да прихвати технолошку зависност у области чипова, облака, вештачке интелигенције и великих база података. Негде мора настати отпор.
Француска одлука у случају Palantir-а можда је само један технолошки потез. А можда је и први симптом много ширег процеса. Европа ће пре или касније морати да одлучи да ли жели да буде цивилизацијски и политички субјект или само богато тржиште туђих технологија, енергије и безбедносних решења. Док се у Европи расправља о технолошком суверенитету, Русија из сопственог ратног искуства гради другачији модел. Из изјава руског министра одбране Андреја Белоусова види се једна важна промена у разумевању савременог ратовања. Радар више не сме бити изолован. Мобилна ватрена група више није сама. Командно место није само физичка локација. Дрон није само летелица. Све постаје део јединственог информационог окружења. То је суштина новог рата. Некада је победу односио онај ко има више тенкова.
Затим онај ко има боље авионе. Данас ће све више побеђивати онај ко најбрже претвара огромну количину података у тачну одлуку. Сензор види. Систем препознаје. Неуронска мрежа класификује. Командни систем повезује. Оператер или командант одлучује. Средство дејствује. И све се то дешава у временском интервалу који се непрестано скраћује. Посебно је значајно оно што руски војни врх говори о употреби вештачке интелигенције у дроновима. Препознавање слике. Аутоматско лоцирање циља. Навигација. Подршка одлучивању. Прикупљање огромних количина података за обучавање неуронских мрежа. То значи да рат више није само сукоб људи и машина. Он постаје сукоб екосистема учења. Победиће онај систем који брже учи. И управо зато је питање технолошког суверенитета постало питање националног опстанка И онда долази Иран. Према информацијама које су објавили ирански извори, та земља је развила лабораторијски прототип система заснованог на живим људским неуронима који формирају мреже способне за учење. Технологија се у ширем научном контексту повезује са органоидном интелигенцијом и биолошком обрадом података. Треба бити опрезан. Лабораторијски прототип није исто што и комерцијално употребљив систем. Научна најава није исто што и индустријска револуција. Али ако су иранске тврдње тачне и ако је њихова научна заједница заиста овладала комплетним ланцем знања потребним за даљи развој таквих система, онда се пред нама отвара потпуно нова страница. Држава која је деценијама под санкцијама улази у област у којој се тражи радикално смањење потрошње енергије и драматично повећање ефикасности обраде података. То нас враћа на основно питање. Шта санкције заиста раде? Оне могу да униште слабу државу. Али државу која има образовање, научну базу, ресурсе, демографску масу и политичку вољу могу натерати да ствара сопствене системе. Не тврдим да је аутаркија решење. Ниједна велика цивилизација не може дугорочно напредовати у потпуној изолацији. Али постоји огромна разлика између сарадње и зависности. Русија је данас под огромним притиском. То нико озбиљан не треба да негира. Санкције. Удари дроновима. Притисак на енергетски сектор. Финансијска ограничења. Технолошке рестрикције. Информациони рат. Рат на фронту. Али истовремено, живот у Русији није стао. Држава функционише. Индустрија се прилагођава.
Војни систем се мења под притиском реалног рата. На Далеком истоку се припремају нови економски сусрети и споразуми. Односи са Азијом се продубљују. То не значи да нема проблема. Напротив. Озбиљна држава се не мери тиме да ли има проблеме, већ способношћу да под притиском мења сопствену структуру. Западна грешка је била у уверењу да ће економски притисак аутоматски произвести политички слом. Руска грешка би била да потцени дугорочну снагу западних економских, научних и технолошких система. И једни и други морају да разумеју да улазимо у дугу епоху такмичења. Не у кризу од шест месеци. Не у рат од годину дана. Већ у историјску промену поретка. Када западни политичари говоре о вредностима, остатак света све чешће одговара историјом. Намибија поставља питање немачке колонијалне одговорности. Африка преиспитује француско присуство. Латинска Америка тражи већи простор за сопствену политику. Индија сарађује са Западом, али не жели да постане његов сателит. Кина гради сопствени систем. Иран развија сопствене технологије. Русија се окреће Истоку. Европа почиње да се пита колика је цена њене зависности. Америка покушава да сачува водећу позицију, али се истовремено бори сама са собом. Управо зато више није довољно питати. Ко је са ким у савезу? Морамо питати! Ко контролише логистику? Ко контролише луке? Ко контролише податке? Ко контролише алгоритме? Ко контролише енергију? Ко контролише производњу оружја? Ко обучава будуће елите? Ко одређује шта политичар види на свом екрану пре него што донесе одлуку? Ко контролише финансирање кандидата? Ко контролише инфраструктуру јавног мњења? И, на крају, ко има способност да преживи прекид глобалних ланаца снабдевања? Зато се враћам на почетак.
На Монако. На малу кнежевину у којој су се деценијама сусретали представници различитих светова. Руси. Британци. Французи. Италијани. Американци. Аристократе. Банкари. Индустријалци. Научници. Обавештајци. Колекционари. Филантропи. Монако је био једно од места на којима су постојала правила. Могли сте бити конкуренти. Могли сте припадати различитим системима. Могли сте бити на супротним странама великих геополитичких спорова. Али је постојао кодекс! Данас се поставља питање да ли тај свет нестаје. Да ли уместо старих елита, које су биле способне да воде ратове и истовремено одржавају канале комуникације, долази нова класа актера која познаје само санкцију, ликвидацију, уцену, дигитални надзор, медијску елиминацију и физичко насиље? Не знамо још ко стоји иза експлозије у Монаку. И не треба измишљати одговор пре завршетка истраге. Али знамо нешто друго. Чињеница да се такав догађај уопште догодио у Монаку представља симбол епохе. Границе између рата и мира нестају. Границе између обавештајног и пословног света постају све мање видљиве. Криминалне мреже користе геополитичке кризе. Геополитички актери понекад користе криминалне мреже.
Технолошке компаније постају део националне безбедности. Обавештајне службе постају велики корисници вештачке интелигенције. Дронови постају потрошна роба рата. Неуронске мреже улазе у командне системе. А на хоризонту се појављује чак и могућност биолошког рачунарства заснованог на живим неуронима. Свет који долази неће бити једноставнији. Биће много сложенији. За нас у Србији све ово није академска расправа. Мала и средња држава која не разуме свет мрежа постаје плен света мрежа. Србија мора да зна ко контролише њену енергетику, телекомуникације, податке, критичну инфраструктуру, медијске токове и кључне логистичке правце. Морамо имати сопствене стручњаке. Сопствене аналитичке капацитете. Сопствену технолошку политику. Сопствену стратегију вештачке интелигенције. Сопствену политику енергетске безбедности. Сопствене канале комуникације са Истоком и Западом. И, што је најважније, сопствену елиту која неће бити колонијална послуга било ког страног центра. Пријатељство није послушност. Савезништво није одрицање од сопствених интереса. Сарадња није зависност. Србија мора да буде способна да разговара са свима, да разуме свакога и да служи само сопственом народу и сопственој држави. То је лекција и старе дипломатије и новог мултиполарног света. У времену које долази неће бити довољно имати добре намере. Мораћете да имате знање. Мрежу контаката. Институције. Технологију. Енергију. Храну. Војску. Обавештајни капацитет. И људе способне да препознају догађај пре него што постане вест. Јер експлозија у Монаку можда јесте само један изоловани злочин чије ће мотиве утврдити истрага. Али је можда и звук једне много дубље промене. У свету великих промена најопасније је веровати да се ствари дешавају изоловано. Не дешавају се. Некада веза заиста не постоји. Некада је случајност само случајност. Али озбиљна политика почиње управо тамо где престаје наивност. Зато треба посматрати Монако. Треба посматрати Одесу. Треба посматрати француску борбу за дигитални суверенитет. Треба посматрати британска престројавања. Треба посматрати борбу Трампове администрације са картелима и њеним унутрашњим противницима. Треба посматрати руску трансформацију војног система. Треба посматрати иранске технолошке амбиције. И треба посматрати ко ће за пет или десет година контролисати системе који спајају све те светове. Јер следећи светски поредак можда неће бити одређен на једној великој конференцији, као што многи замишљају. Можда ће настати постепено у лукама, лабораторијама, дата-центрима, обавештајним системима, инвестиционим фондовима, породичним мрежама, технолошким компанијама и дискретним салонима у којима се људи различитих интереса сусрећу далеко од телевизијских камера. А када се на једном од таквих места зачује експлозија, озбиљан човек мора да се запита. Да ли је експлодирала само бомба или је почело рушење старих правила по којима је свет функционисао?
Александар Ђурђев
председник Српске лиге