Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Хрватска је ухапсила човека кога Русија сматра непријатељем, украјинског професионалног рониоца Владимира Журављова, кога немачко Савезно тужилаштво терети да је као припадник диверзантске групе учествовао у постављању експлозива којим су дигнути у ваздух Северни ток 1 и Северни ток 2. Данас се навршило тачно 86 година од тренутка када је у Мексико Ситију Рамон Меркадер, човек совјетске обавештајне службе који је месецима градио пут до своје мете, ушао у радну собу Лава Троцког са документима под мишком и ледосекиром сакривеном испод одеће и задао му је смртоносни ударац, а Троцки је умро наредног дана. Између те ледосекире у Мексику и експлозива на дну Балтичког мора прошло је више од осам деценија, промениле су се државе, идеологије, технологије и генерације, али једна ствар није се променила, велике силе своју безбедност, своје непријатеље и своје рачуне не посматрају у ритму телевизијског дневника, већ у деценијама. Управо је то оно што мале државе, а нарочито Србија, морају поново да науче у свету у којем је заблуда о „крају историје“ коначно сахрањена, а сила, енергија, обавештајни рад, технологија и контрола простора поново постају права валута међународне политике. Случај Журављова готово је филмски симбол тог новог доба. Ухапшен је 19. августа у Пули по европском налогу Немачке, а немачки истражитељи тврде да је као обучени ронилац био део групе која је у септембру 2022. поставила експлозив на гасоводе код данског острва Борнхолм. Он оптужбе негира и суд тек треба да утврди његову одговорност, али иронија читаве приче тешко да може бити већа према медијским извештајима, човек осумњичен за учешће у стварној диверзији на Северном току затечен је док је био ангажован на снимању филма „Snake Island“, политичког трилера инспирисаног управо саботажом Северног тока, у којем учествују Шон Пен и Едријен Броди. Живот је овога пута направио сценарио који би и Холивуду изгледао претерано. Али иза тог готово гротескног детаља налази се једна од најозбиљнијих прича савремене Европе. Северни ток није био само руски гасовод, већ физичка веза руског енергетског простора и немачке индустријске машинерије. Пољска је годинама покушавала да спречи Северни ток 2, док су Гаспром и његови европски партнери, укључујући немачке компаније, улагали милијарде у систем који је требало да обезбеди директан енергетски коридор Русије и Немачке. Када је тај коридор дигнут у ваздух, није уништено само неколико цеви испод Балтика, већ је симболично окончана читава једна епоха европске политике у којој се веровало да ће трговина гасом бити јача од геополитике. Колико је Европа подељена око тог питања најбоље показује управо судбина Журављова. Немачка га тражи и жели пред својим судом, Хрватска га је ухапсила и сада одлучује о предаји, док је Пољска раније одбила да га преда Немцима. Доналд Туск је суштину пољског става изговорио без дипломатских рукавица када је поручио да би требало да се стиде они који су Северни ток изградили, а не они који су га уништили. То је запањујућа слика данашње Европе оно што је за једну чланицу Европске уније тешка диверзија против критичне инфраструктуре, за политички врх друге практично је оправдан чин у ширем геополитичком сукобу. Северни ток зато није изолован случај, већ модел рата који се шири пред нашим очима. Руске рафинерије месецима су мета беспилотних летелица, а Москва истовремено поправља постројења, враћа производњу и покушава да одржи унутрашње тржиште стабилним. Александар Новак саопштава да дизела има довољно, да су пољопривредници снабдевени, да постоје резерве млазног горива и да се проблем са бензином може ублажавати увозом. Иза сувопарних података о дизелу, бензину и ремонтима заправо се крије суштина великог рата исцрпљивања и Украјина и њени покровитељи покушавају да повећавају цену функционисања руске државе, док Москва покушава да покаже да је способна да прими удар, поправи штету и настави да функционише. Међутим, рат исцрпљивања има две стране. Дрон који кошта далеко мање од рафинерије коју напада јесте револуционарно оружје, али када се употреба мери стотинама и хиљадама летелица, јефтино оружје постаје изузетно скуп систем ратовања. Дронови великог домета, електроника, сателитска подршка, транспорт, оператори, производња, одржавање, муниција и обавештајни подаци претварају сваки масовни талас напада у индустријску операцију која кошта стотине милиона долара. Када се таква динамика продужи на месеце и године, више се не поставља само питање колико Украјина може да произведе, већ колико дуго њени западни финансијери могу и желе да плаћају рат чија цена непрекидно расте. Зато поруке из Кијева о спремности да се разговара са Москвом треба читати паралелно са питањем новца сваки рат има своју војну границу, али има и тренутак када рачун почиње да одређује политику. Истовремено се мења и сама природа обавештајног рата. Палантир и сличне компаније развијају системе који у једну слику повезују сателите, радаре, камере, базе података и кретање људи. Оно за шта су некада биле потребне мреже агената, фотографије, прислушни уређаји и месеци рада данас се све више претвара у алгоритамску обраду огромне количине података у реалном времену. Меркадеру су 1940. били потребни месеци инфилтрације да би ушао у Троцкову радну собу, данашња држава настоји да човека препозна пре него што уопште стигне до врата. Оружје се променило, али логика није и видети противника пре него што он види тебе и знати шта намерава пре него што повуче потез. Зато ни прича о тајном складишту оружја у шуми између Берлина и Бранденбурга није безначајна, ма колико комично звучало да се читава операција на крају свела на два пиштоља. Немачке службе су оружје пронашле, разоружале, поставиле уређаје за праћење и вратиле на место, очекујући да се појави онај коме је намењено, док су медији извештавали о сумњама на руску обавештајну везу. Ко је заиста стајао иза тог складишта тек треба доказати, али је много важнија атмосфера коју тај случај открива Немачка, Пољска, Балтик и источна Европа поново постају простор на којем се траже агенти, диверзанти, скривена оружја и инфраструктура погодна за саботажу. Европа је формално у миру, али њене службе све више раде по правилима предратног времена. И тај процес се не завршава на границама Европе. На Блиском истоку право, потернице и међународне институције све отвореније постају део политичког сукоба, што показује и жестока размена Анкаре и Јерусалима око захтева турског правосуђа против Бењамина Нетањахуа. Израелски одговор Ердогану није био дипломатска нота, већ политичка оптужница у којој су се нашле Курди, Хамас, Кипар, Сирија, затворени новинари и регионалне амбиције Турске. И то је знак времена и више се не сударају само армије, већ правни системи, потернице, санкције, медији и обавештајни апарати. Ипак, највећа битка води се око нечега много старијег од дронова и алгоритама око енергије и географије. Смањење иранских испорука нафте Кини, пад количина нафте на танкерима, тражење алтернативних добављача и драстично смањен саобраћај кроз Ормуски мореуз показују да је довољно притиснути неколико географских тачака да би последице осетио читав свет. Ормуз и Баб ел Мандеб нису само називи на карти; то су вентили светске економије. Онај ко може да их затвори, угрози или контролише не контролише само море, него цену нафте, индустријску производњу, транспорт и политичку стабилност држава које се налазе хиљадама километара далеко.
Зато чак и Трампове мапе, фантазије и поруке о Гренланду, Канади, Венецуели или Ормузу имају значење које превазилази политички спектакл. Наравно да председник Сједињених Држава једном објавом на друштвеној мрежи не може да претвори туђу територију у 51. или 52. америчку државу амерички уставни поредак познаје сложен поступак пријема нових држава, од политичке воље становништва и Конгреса до председничког потписа. Али суштина није у томе да ли ће сутра на америчкој застави осванути још једна звездица. Суштина је да је Америка поново почела јавно да говори језиком географије, ресурса, мореуза, територије и сфере интереса. Оно што се пре десет или двадесет година скривало иза речника глобализације данас се поново назива правим именом моћ. Управо зато вреди вратити се Троцком. Не да бисмо славили политичко убиство нити ледосекиру претварали у романтични симбол, већ зато што је та прича сурова лекција о једној особини великих држава и оне памте. Совјетска држава је Троцког сматрала непријатељем и издaјником и прогонила га је преко континената. Данашња Русија није Совјетски Савез, данашњи свет није 1940. година и средства којима се државе служе не могу се механички поредити, али способност државе да памти ко јој је пријатељ, ко јој је непријатељ и шта представља њен дугорочни интерес остаје једно од основних мерила њене озбиљности. А ту долазимо до Србије. Србија не треба да постане ничији агент, ничија војна испостава нити учесник у туђем рату. Она мора да води српску политику, али српска политика која нема памћење није политика већ администрација. Ако очекујемо од Москве да памти Резолуцију 1244 када други желе да је забораве, ако очекујемо руски глас у Савету безбедности када се одлучује о Косову и Метохији, ако вековима говоримо о српско-руском савезништву, онда морамо имати довољно државног достојанства да разумемо да савезништво није једносмерна улица. Зато је на крају ове приче најупечатљивији управо хрватски пример. Хрватска није руски савезник, није руски политички пријатељ и своју безбедносну политику чврсто је везала за НАТО и Европску унију, али је ипак ухапсила човека кога немачко тужилаштво терети да је као ронилац учествовао у диверзији којом је уништена стратешка инфраструктура између Русије и Европе. Хрватски суд ће одлучити да ли ће бити предат Немачкој и суд ће на крају одлучивати о његовој кривици. Али за Србију је политичко питање много једноставније ако Хрватска може да хапси човека осумњиченог за дизање Северног тока у ваздух, шта смо ми спремни да учинимо да Србија никада не буде уточиште, логистичка база или простор деловања оних који раде против безбедности Руске Федерације и других наших савезника? Да чувамо сопствене гасоводе, рафинерије, железнице, мостове, електроенергетски систем, телекомуникације и базе података, али и да никоме не дозволимо да Србију користи као позадину за обавештајне и диверзантске операције против других. Од ледосекире у Мексико Ситију до експлозива испод Балтичког мора, од дронова над руским рафинеријама до танкера у Ормузу, историја нам поново показује исту ствар да велике силе могу да чекају, могу да преговарају, могу привремено да се повуку, али никада не престају да рачунају своје интересе. Србија нема луксуз да то не разуме. Ми не морамо да будемо велика сила да бисмо били озбиљна држава, али морамо коначно да научимо оно што велике силе никада нису заборавиле држава која не памти своје интересе, своје непријатеље и своје пријатеље, пре или касније постане средство туђих интереса. А Србија, ако заиста сматра Русију вековним савезником, мора то да показује државном политиком и делима, а не само речима.