„Вукашин Милићевић, некадашњи свештеник Српске православне цркве и некадашњи професор Православног богословског факултета, наставља са опасним и отровним нападима на СПЦ, њену јерархију и патријарха Порфирија. Овога пута покушава да од различитих ставова унутар СПЦ конструише сукоб Београда и Цетиња, да канонско јединство представи као политичку централизацију, а Митрополију црногорско-приморску као институцију коју тобоже треба бранити од саме себе и сопствене Цркве“, изјавио је председник Српске лиге Александар Ђурђев.
Према његовим речима, посебно је проблематичан покушај да се политички речник власти, опозиције, централизације и побуне преслика на односе унутар Цркве.
„Милићевић се перфидно представља као неко ко тобоже жели добро митрополиту Јоаникију и Митрополији црногорско-приморској, док истовремено износи тешке оптужбе на рачун СПЦ и њених архијереја. Може ли неко да каже да воли нечију руку или ногу, а да презире личност и идентитет и човека коме оне припадају? Управо ту долазимо до суштине православне еклисиологије. Црква није савез независних интересних група, нити конфедерација епархија које се могу међусобно политички супротстављати. Црква је Тело Христово. Апостол Павле нас учи да је тело једно иако има много удова. Зато онај ко покушава да један део Цркве супротстави њеној целини не брани тај део, већ угрожава принцип саборности и јединства на којем Црква почива.“
Ђурђев је нагласио да Митрополија црногорско-приморска није никакав супарнички црквени субјект у односу на СПЦ, већ њен органски и канонски део.
„Митрополит Јоаникије није предводник некакве црквене опозиције, већ архијереј Српске православне цркве. Зато је посебно неодговорно када се говори о могућности противљења или побуне свештенства и верника. То је покушај да се политичка логика партијских фракција унесе у живот Цркве. Свети архијерејски сабор није страначки конгрес, епархије нису федералне јединице, а епископи нису политички гувернери.“
Према Ђурђеву, управо је ту суштинска слабост Милићевићевог приступа.
„Он Цркву посматра готово искључиво кроз категорије политичке моћи ко контролише кога, ко је чији човек, ко је централиста, а ко представник некакве периферије. Али извор црквеног јединства није политички центар, већ заједничка вера, Евхаристија, апостолско прејемство и канонска заједница епископата. Различита мишљења међу архијерејима не стварају различите цркве, као што различитост удова не ствара различита тела.“
Он је додао да православна саборност не подразумева укидање различитости, али ни претварање различитости у раскол.
„Саборност не значи да сваки архијереј мора о сваком питању да мисли исто. Али она значи да различитост постоји унутар јединства, а не против њега. У православљу јединство не значи униформност, као што саборност не значи распарчавање. То је тајна Цркве коју политички начин размишљања тешко разуме и јединство које не поништава различитост и различитост која не разара јединство.“
Ђурђев је истакао да се иза питања црквене организације налази и дубље питање православног схватања човека и заједнице.
„Православље човека не види као изоловану јединку која постоји сама за себе. Човек је личност управо зато што постоји у односу према другом, а најдубљи образац таквог постојања јесте заједница љубави. И Црква постоји на тај начин да многи остају многи, али у Христу постају једно. Зато се црквено јединство не може мерити политичким категоријама центра и периферије, власти и опозиције.“
Председник Српске лиге упозорио је и на политичке последице представљања Митрополије црногорско-приморске као нечега што треба дистанцирати од целине СПЦ.
„Наш народ је кроз историју прескупо плаћао покушаје да се регионално супротстави националном, а локално општем. Најпре се каже да је нешто само административна посебност, затим да је посебан идентитет, а на крају се вековно јединство проглашава наметнутом централизацијом. Зато питање јединства СПЦ није бирократско питање односа Београда и Цетиња, већ питање очувања канонског, духовног и историјског континуитета наше Цркве.“
Према његовим речима, све евентуалне несугласице унутар СПЦ треба решавати унутар саме Цркве.
„Нико ко Цркви заиста жели добро неће од могућих различитих ставова њених архијереја правити политички ров и покушавати да произведе сукоб Патријаршије и Цетињске митрополије. Постоје Сабор, Синод, канони и вековни црквени поредак. То је простор у којем Црква решава своја питања, а не преко медијских конструкција о фракцијама, центрима моћи и побунама.“
Ђурђев је нагласио и да раздвојеност Цркве и државе не сме бити злоупотребљена као аргумент за истискивање Цркве из јавног живота.
„Црква и држава нису исто и не треба да буду исто. Имају различите службе и различите надлежности. Али раздвојеност институција не значи раздвојеност народа од сопственог духовног, културног и историјског идентитета. Српска држава и Српска православна црква вековима припадају истом историјском искуству нашег народа. Светосавско наслеђе нас не учи непријатељству духовне и световне власти, већ одговорности за заједницу и народ.“
Он је додао да је погрешно СПЦ посматрати као обичну земаљску институцију чија судбина зависи од тренутног односа политичких и медијских снага.
„Царства су настајала и нестајала, границе су се померале, идеологије долазиле и пролазиле, али Црква свој смисао и трајање не црпи из политичке моћи. Христове речи да ни врата пакла неће надвладати Цркву нису политички слоган, него темељ хришћанске вере. Зато је заблуда мислити да се Црква може срушити колумнама, телевизијским наступима или политичким кампањама. Онај ко мисли да је Црква само администрација никада није разумео шта Црква јесте.“
„Патријарх српски Порфирије није врећа за ударање бившим свештеницима, политичким активистима и идеолозима који би да прекрајају СПЦ према сопственој мери. Он је првојерарх наше помесне Цркве и на њему лежи огромна духовна и историјска одговорност да у овим турбулентним временима чува њено јединство. Легитимно је критиковати конкретан поступак било ког човека у Цркви, јер ниједан човек није безгрешан, али је нешто сасвим друго систематски подривати саму Цркву и покушавати да се њени архијереји, свештенство и верници деле на супротстављене таборе.“
„Милићевић можда мисли да стоји изнад црквеног поретка и историјског искуства нашег народа, али се грдно вара. Српска православна црква је преживела векове османске власти, ратове, окупације, усташке покоље, нацистички терор и комунистички прогон. Рушени су јој храмови, убијани епископи, свештеници, монаси и верници, одузимана имовина и покушавано је да буде протерана из живота сопственог народа. И све је то преживела.“
„Зато Милићевић и сви који мисле да ће медијским нападима надживети Цркву треба да разумеју једну једноставну ствар да СПЦ су рушили султани, окупатори и комунисти, па је нису срушили. Неће је срушити ни он. Црква је јача и од самог ђавола не зато што су људи у њој безгрешни и непогрешиви, већ зато што њена глава није човек него Христос. У поређењу са две хиљаде година хришћанског трајања и осам векова самосталног живота Српске православне цркве, сви они који су веровали да ће надживети Цркву били су само трен пред њеном вечношћу“, закључио је Ђурђев.