У јуну 1945. године, само неколико недеља после завршетка Другог светског рата у Европи, Београд се опростио од једног необичног човека. На челу погребне поворке налазио се артиљеријски лафет са ковчегом, а иза њега начелник Генералштаба Југословенске армије генерал Арсо Јовановић, више генерала и министара, као и представници совјетске, бугарске и албанске војне мисије.
Сахрањиван је генерал-потпуковник Фјодор Јевдокимович Махин, Рус који је готово четврт века провео у Југославији и који је од некадашњег официра царске армије, учесника Белог покрета и руског емигранта стигао до једног од најближих сарадника Јосипа Броза Тита.
Његова биографија звучи готово невероватно. Био је официр Генералштаба Руске царске армије, есер, совјетски војни специјалиста, белогардејски пуковник, политички емигрант, сарадник совјетске обавештајне службе, члан илегалне Комунистичке партије Југославије и, на крају, генерал југословенске Народноослободилачке војске.
Управо због те необичне судбине, Фјодор Махин остаје једна од најзанимљивијих руских личности у историји Југославије.
Од Оренбуршког козака до официра Генералштаба
Махин је потицао из породице Оренбуршких козака. Његов отац био је козачки подофицир који је због сукоба са старешином кажњен и прогнан у Сибир. У тим тешким условима рођен је Фјодор Махин.
Његов тачан датум рођења дуго је представљао историографску недоумицу. У службеним документима као година рођења најчешће се наводила 1882, док су новија архивска истраживања руског историчара Андреја Ганина и других истраживача указала на 1884. годину. Сам Ганин наглашава да и нови датум отвара одређена питања у вези са породичном хронологијом Махиновог живота.
Без обзира на ту недоумицу, извесно је да је Махин успео да превазиђе скромне породичне прилике и стекне изузетно образовање.
Завршио је Оренбуршку козачку јункерску школу, а потом и престижну Академију Генералштаба у Петрограду – 1913. године.
У Првом светском рату служио је као штабни официр и стекао драгоцено ратно искуство. Према подацима Војног архива Србије, у септембру 1918. године учествовао је и у пробоју Солунског фронта, у вези са Првом српском добровољачком дивизијом, за шта је одликован руским Орденом Белог орла.
Махин је тако већ током Великог рата дошао у непосредан додир са српским и југословенским простором, што ће неколико година касније добити потпуно нови значај.
Од црвеног команданта до белог пуковника
Руска револуција 1917. године потпуно је променила његов живот. Као припадник Социјалистичке револуционарне партије, Махин је ушао у сложене политичке и војне догађаје који су пратили распад Руске империје. У једном тренутку нашао се и у Црвеној армији, где је постао командант Друге совјетске армије. Али Махинова улога у Грађанском рату била је далеко сложенија од једноставног сврставања на једну страну.
Током лета 1918. године, у оквиру тајне политичке мисије, предао је град Уфу антибољшевичким снагама и прешао на њихову страну. Потом је постао један од војних руководилаца Народне армије Комитета чланова Сверуске уставотворне скупштине, познатог као Комуч.
Касније се супротставио војном преврату којим је адмирал Александар Колчак преузео власт у антибољшевичком табору. Махин је учествовао у завери есера и припадника башкирског националног покрета против Колчака и оренбуршког козачког атамана Александра Дутова. Завера је откривена, а Махин је морао да напусти Русију.
Тако је човек који је само неколико месеци раније био командант совјетске армије постао емигрант и бивши бели пуковник.
После Грађанског рата Махин је живео у различитим европским земљама, а 1923. године стигао је у Београд. Ту ће провести највећи део свог живота.
Махин није био обичан руски емигрант. Био је образован официр, политички активиста, писац и организатор. Постао је руководилац југословенског огранка Земгора, организације која је помагала руским избеглицама, а учествовао је и у покретању часописа „Руски архив“.
У Београду је основао и велику библиотеку руске литературе, која није била намењена само руским избеглицама већ и југословенској омладини.
Тиме је Махин постао један од људи преко којих је руска емиграција у Краљевини Југославији одржавала културну и политичку везу са новом средином.
Војни архив Србије данас га описује као руског официра који је у Београду покренуо „Руски архив“, сарађивао у више часописа и постао члан Југословенског ПЕН клуба. А онда је уследио још један велики преокрет.
Човек совјетске обавештајне службе
Почетком тридесетих година прошлог века Махин је ступио у контакт са совјетском обавештајном службом.
Према истраживању Андреја Ганина, регрутовао га је совјетски обавештајац Ролан Абија, који је у Југославији деловао под именом Владимир Сергејевич Правдин. Махин је за Москву био изузетно вредан сарадник.
Познавaо је руску емиграцију, југословенске политичке кругове и бројне европске политичке структуре. Путовао је у Праг и Париз, одржавао контакте и могао да прикупља информације које су совјетској обавештајној служби биле од значаја. Истовремено, Махин је све више заузимао просовјетски став.
Док је део руске емиграције у СССР-у видео главног непријатеља и очекивао нови рат који би могао да доведе до пада совјетске власти, Махин је заузео супротан став. Тако је 1936. године организовао и потписао апел у круговима руске емиграције да у случају рата стану на страну Совјетског Савеза.
Две године касније у Паризу је објавио књигу о Црвеној армији и војној снази СССР-а. Био је то важан показатељ његове политичке трансформације.
Некадашњи бели пуковник више није гледао на Совјетски Савез као на непријатеља којег треба срушити.
Од есера до комунисте
Махин је 1939.године прекинуо све контакте са тада расутим есерима и ступио у илегалну Комунистичку партију Југославије. На њеном челу већ се налазио Јосип Броз Тито.
Махин је био старији од већине комунистичких руководилаца, имао је велико војно искуство и завршену генералштабну академију. За разлику од многих револуционара који су војну вештину стицали током грађанског рата, он је иза себе имао систематско генералштабно образовање и искуство Првог светског рата. Та знања ће му ускоро постати драгоцена.
Април 1941, четници и прелазак код Тита
После немачког напада на Југославију у априлу 1941. године Махин је напустио Београд и придружио се српским четницима. Са њима је стигао до Сарајева, а потом у Црну Гору. У почетној фази устанка против окупатора нашао се у четничким редовима и командовао једним од одреда под командом генерала Драже Михаиловића.
Његово војно знање било је драгоцено. Учествовао је у борбама против италијанских снага и у организовању отпора. Али како се сукоб између четничког и комунистичког покрета продубљивао, Махин је прешао у Титов партизански покрет. Од тог тренутка његов живот улази у најнеобичнију фазу.
Некадашњи руски официр Беле армије постаје један од људи у непосредној близини југословенског комунистичког вође.
Махин и Тито
Махин није био обичан официр у Титовом штабу. Његова улога била је вишеструка. Био је војни саветник, радио је у области радија и пропаганде, преводио, анализирао вести са источног и западног фронта, писао војно-политичке текстове и учествовао у припреми материјала за партизанске публикације и Радио „Слободна Југославија“.
Његово знање језика било је изузетно. Говорио је руски, немачки, енглески, француски, бугарски и српско-хрватски, а имао је и велико знање војне географије Совјетског Савеза. Током 1942. године живео је у истом железничком вагону са Титом и најужим кругом његових сарадника.
Ту је била и Титов секретар и блиска сарадница Даворјанка Пауновић.
Сам положај који је Махин имао у том вагону говори о његовом статусу. Имао је посебан простор, одвојен дрвеном преградом, а због потребе за миром и концентрацијом делио је простор са шифрантом.
Према истраживању Ганина, Махин је био човек који је Титу могао да пружи нешто што многи други сарадници нису могли, професионално војно знање стечено у руској царској војсци и потврђено у два рата.
Совјетска веза и тајна улога
Ипак, иза његове званичне функције постојала је још једна, много осетљивија улога. Махин је био совјетски обавештајни сарадник. Његов кодни назив био је „Марс“. Москва је желела да преко њега има сопствену везу са Титовим штабом. Проблем је био у томе што је Тито желео да контролише комуникацију са Москвом.
Документи Коминтерне показују да је Тито 1942. године обавестио Москву о Махиновом присуству у свом покрету и затражио податке о њему. Убрзо је из Москве стигла информација да је Махин био совјетски политички обавештајац. Тиме је његов положај постао још сложенији. За Москву је био драгоцен извор информација. За Тита је био користан сарадник, али човек чију је комуникацију са совјетским центрима требало држати под контролом.
Москва је чак предложила да Махин добије радио-станицу и директну везу са совјетским обавештајним структурама. Тито то није прихватио. Тако се око једног руског генерала у партизанском покрету створила необична политичко-обавештајна игра у којој су се укрштали интереси Москве и Титовог руководства.
Човек за радио, пропаганду и војну науку
Махин, међутим, није био само елитни официр и обавештајац. Његова стварна вредност за Титов покрет била је много шира. У годинама рата учествовао је у припреми војних упутстава, анализирао информације са фронтова, израђивао карте и држао предавања. Писао је за партизанске листове, а касније је сарађивао и са „Борбом“, као војни коментатор.
Посебно је пратио развој борби на Источном фронту. Његово познавање совјетске војне организације било је драгоцено у времену када је Црвена армија постепено преузимала иницијативу у рату против Немачке.
Дневник Владимира Дедијера бележи и један занимљив тренутак из јануара 1943. године. Махин је са великим узбуђењем говорио штабу о пробоју блокаде Лењинграда, који се догодио дан раније. За њега то није била само далека вест са Источног фронта. Совјетски рат против Немачке све више је доживљавао као сопствену борбу.
Заробљавање и бекство
У јуну 1943. године Махин је доспео у руке четника. Заробљен је 13. јуна са групом сарадника, али је после само два дана успео да побегне. Његова судбина могла је тада да буде потпуно другачија. За четничко руководство он није био непозната личност. Знали су да је некадашњи официр руске царске армије прешао у Титов штаб, а његово име се појављивало и у извештајима упућиваним савезницима. Ипак, Махин се вратио Титу.
Тито га је по повратку те исте 1943. године унапредио у чин генерал-потпуковника, прескочивши чин генерал-мајора. Тако је руски царски пуковник постао генерал једне нове југословенске армије. Његово име постаје уско повезано са највишим војним структурама НОВЈ.
Учествовао је у раду пропагандног и радијског одељења, сарађивао са „Борбом“, „Војно-политичким прегледом“ и другим публикацијама, а припремао је и материјале за Радио „Слободна Југославија“.
За човека који је две деценије раније као руски емигрант стигао у Београд, био је то невероватан преокрет.
Повратак у Русију
Ослобођење Београда у октобру 1944. године представљало је још један велики тренутак у Махиновом животу. Када су јединице Црвене армије ушле у Београд, Махин је међу првима честитао команданту Трећег украјинског фронта, маршалу Фјодору Толбухину.
После више од две деценије живота ван Русије, Махин је поново ступио на тле Совјетског Савеза. У новембру 1944. године учествовао је у југословенској делегацији која је отпутовала у Москву. Његов задатак није био само политички. Махин је требао да проучи совјетско војно издаваштво и ратну документацију, како би се искуства Црвене армије применила у организацији војног издаваштва нове југословенске армије.
Последњи посао
Рат је, међутим, оставио дубок траг на његовом здрављу. У марту 1945. године постављен је за начелника Историјског одељења Генералштаба Југословенске армије и руководиоца војних архива.
Његов задатак био је да прикупља документацију о ратним операцијама, анализира успехе и неуспехе и сачува материјал за будућу историју југословенске војске. Био је то логичан избор. Махин је цео живот провео између војске, политике и историје. Сада је требало да документује рат који је управо завршен.
Није му било суђено да тај посао дуго обавља.
Фјодор Махин умро је јуна 1945. године у Београду, само неколико недеља после завршетка рата.
Сахрана са највишим почастима
Његова сахрана била је државни и војни догађај.
Ковчег је ношен на артиљеријском лафету, а у поворци су се налазили највиши југословенски војни и политички представници, као и представници савезничких војних мисија.
Дневни лист „Борба“ је у опроштају од Махина записала да је у њему изгубљен човек чије је срце куцало не само за руски народ и његову велику домовину већ и за Југославију и њен народ. У тим речима садржана је и суштина Махинове необичне биографије. Русија му је била прва домовина. Југославија је постала друга.
Заборављени генерал
После смрти Махин је неко време уживао велики углед. Добро је познато да је једна улица у Београду носила његово име. Али након петооктобарског пуча 2000. године његово име је нестало из јавног простора.
Његов гроб на Новом гробљу временом је био изгубљен.
Човек који је сахрањен уз највише војне почасти, као један од југословенских ратних хероја, постепено је нестајао из колективног памћења. Ипак, историја није заувек изгубила Фјодора Махина.
Руски историчар Андреј Ганин посветио је његовом животу обимна истраживања и књигу о судбини овог руског официра и југословенског генерала, која је објављена и у Београду 2021. године. Ганиново истраживање наставило је да враћа Махина из заборава у историјску науку. Махин је тако поново постао предмет интересовања историчара у Србији и Русији.
Његов случај показује колико су историје Русије и Југославије током XX века биле испреплетене и на личном нивоу.
Живот Фјодора Махина тешко је сврстати у једну политичку или историјску категорију. Био је царски официр, али је постао совјетски сарадник. Био је есер, па комуниста. Био је учесник Белог покрета, а потом један од блиских сарадника Тита.
Био је руски емигрант, али је крај живота дочекао као генерал југословенске армије. Његова биографија зато није само прича о једном руском официру.
Она је прича о човеку који је преживео царску Русију, Револуцију, Грађански рат, емиграцију, успон совјетске власти, Други светски рат и стварање нове Југославије. И можда је најнеобичније то што је све те историјске светове носио у себи.
Фјодор Махин зато није био само „руски човек код Тита“. Био је један од оних људи чији живот показује колико историја може бити сложенија од свих политичких подела које су је обележиле.
Његова биографија остаје сведочанство једног бурног века у којем су се мењале државе, заставе и идеологије, а човек је често морао да преживљава између њих. Махин је мењао политичке стране, али је кроз све те преломе остао човек руског двадесетог века, његових револуција, ратова, изгнанстава и великих историјских заблуда. Управо зато његова прича није важна само због онога што је био, већ и због онога што нам открива о времену у којем је живео.
Приредио: Душан Опачић – Братство
Извори:
Андреј Ганин, „Наш человек при Иосипе Броз Тито“, часопис „Родина“, 5. јул 2025. године. Ганин је доктор историјских наука и водећи научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.
Оригинални текст Андреја Ганина у часопису „Родина“
Страница Андреја Ганина на сајту „Родина“