Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
У Србији смо навикли да оно што је државно важно на крају заврши у „Службеном гласнику“, па је утолико занимљивије што је баш усред изборног периода на његово чело стигао Бранислав Кланшчек, доскорашњи председник Управног одбора РТС-а. Он, наравно, руководи институцијом у чијем се гласилу објављује укупан извештај о резултатима парламентарних избора. Ипак, мене мање занима шта ће Кланшчек једног дана објавити, а много више шта у „Службеном гласнику“ никада неће писати. Неће тамо стајати да се око Србије управо премештају фигуре на табли много већој од наших 250 посланичких места, да је Зеленски покренуо Карпатску осморку у којој је и Србија, да су међу њеним приоритетима безбедност, енергетика, логистика и војна мобилност, да је немачки генерал Карстен Бројер изабран за следећег председавајућег највишег војног тела НАТО-а, нити да су два мала острва, Перим код Баб ел Мандеба и Змијско острво код ушћа Дунава, поново показала да један добро постављен камен на карти понекад вреди више од читаве дивизије дипломата. Зато Карпатску осморку не бих посматрао онако како нам је дипломатски сервирана. Формално, она није „коалиција вољних“. Међутим, да пред собом гледамо њену лајт варијанту довољно меку да у њу стану Србија, Мађарска, Словачка и Аустрија, које не желе да буду део тврђег антируског блока, а довољно широко постављену да у њеном менију већ имамо безбедност, енергетику, логистику, луке, железнице, путеве и војну мобилност. Господа у европској дипломатији одавно су усавршила једну вештину да што је ствар озбиљнија, име мора бити досадније. Некада су се правили савези, данас се оснивају „формати“. Некада су постојали војни коридори, данас постоји „војна мобилност“. Некада су велике силе тражиле зоне утицаја, данас „повезују регионе“. Мени је ипак драга стара школа када Украјина усред рата окупи Пољску, Румунију, Србију, Словачку, Чешку, Аустрију и Мађарску, а међу прве теме стави безбедност и логистику, ја гледам карту пре него саопштење. На карти се, за разлику од дипломатског папира, много теже лаже. А карта нас води право на Дунав и Црно море. Змијско острво је мало, ружно и безначајно све док се не погледа где се налази. Лежи на прилазима ушћу Дунава и поморским правцима северозападног Црног мора. Русија га је заузела првог дана рата 2022. и напустила четири месеца касније. Није тачно да се самим држањем Змијског острва може „затворити Дунав“, али је исто тако наивно тврдити да његов положај нема велики војни и логистички значај. Да је Москва успела да га трајно задржи, утврди и претвори у озбиљну војну тачку, питање украјинских дунавских лука, Одесе и пловидбе северозападним Црним морем данас би изгледало другачије. И ту долазимо до Перима. На другом крају света, код Баб ел Мандеба, поново гледамо исту лекцију не морате бити највећа сила на свету ако седите на месту кроз које свет мора да прође. Можете имати америчке носаче авиона, француске авионе, кинеске базе, европске мисије и милијарде долара војне технологије, али ако ракете и дронови учине мореуз довољно опасним, бродовласник не чита геополитичке декларације он чита полису осигурања и шаље брод око Африке. У томе и јесте велика иронија нашег времена. Запад је деценијама објашњавао да је технологија победила географију, а сада поново открива мореузе, луке, нафтоводе, железнице и острва. Европа жели да се ослободи руске енергије, али нафта коју купи негде другде и даље мора некуда да прође. Када се поремети Саудијска Арабија, расте кинеска потражња за руском нафтом када постану ризични Ормус и Баб ел Мандеб, расту транспорт и осигурање када Европа одбије руски барел, он не испари од стида због санкција он оде у Кину или Индију. Светска трговина има ту непристојну особину да се понаша према цени и географији, а не према саопштењима Европске комисије. Истовремено, 19. септембра немачки генерал Карстен Бројер изабран је за следећег председавајућег Војног комитета НАТО-а и дужност преузима 2027. године. Он ће председавати највишим војним телом Алијансе и бити један од њених главних војних саветника. Немачка истовремено намерава драматично да повећа војне расходе, док Вашингтон од Европљана тражи да сами преузму већи део одговорности за одбрану континента. После осам деценија током којих је Европа Немцима објашњавала да је њихова највећа историјска врлина да буду богати, дисциплиновани и војно досадни, сада их охрабрује да поново постану војно занимљиви. То је она врста сувог историјског хумора коју би вероватно најбоље разумели Британци нарочито сада када више нису у Европској унији. А Американци? Они су, као и обично, нешто практичнији. Док Европа расправља о вредностима, Вашингтон гледа Гренланд, Арктик, енергетику, трговачке путеве и војне базе. Када Борис Џонсон каже да Русија треба да „пусти Украјину“ као што човек пушта вољену жену, јер „ако се врати, твоја је“, човек готово пожели да похвали британски сентиментализам. Само би било пристојно да Лондон, пре него што другима дели брачне савете, исту романтичну формулу примени на остатке сопственог колонијалног наслеђа. Империје су, изгледа, највећи поборници права на одлазак онда када се одлази из туђе куће. Зато Србија не сме да буде статиста у туђој представи, нити гост који је толико одушевљен позивницом да није прочитао програм. Ако на Карпатима C8 данас јесте економија, енергетика, логистика и безбедност, морамо пажљиво гледати шта ће бити сутра. Ако је данас лајт коалиција вољних, морамо знати где је граница после које престаје да буде лајт. Србија има своје интересе, своју војну неутралност, свој Дунав, своје односе са Русијом, Кином, Европом и Америком и нема никакву обавезу да туђу геополитичку архитектуру прихвата само зато што је упакована у довољно отмен дипломатски речник. Лајт коалиције, уосталом, имају једну незгодну особину, лајт су само док великима одговара да такве буду. И зато се враћам „Службеном гласнику“. У њему ћемо једног дана прочитати изборне резултате, нова именовања, законе, уредбе и одлуке. Можда ће нам све бити уредно нумерисано, заведено, потписано и одштампано. Али оно најважније неће писати ни у једном броју: да ли је Србија на време разумела да се свет поново дели по морима, рекама, острвима, енергентима и коридорима; да је Перим већи од своје површине, Змијско острво важније од своје стене, Дунав шири од свог корита, а „регионални формат“ понекад нешто више од заједничке фотографије. „Службени гласник“ ће нам уредно објавити шта је држава одлучила. Историја ће објавити много непријатнију ствар да ли је држава уопште разумела у чему је учествовала.