Autor: Euronews Srbija
Примена различитих принципа на ситуације које су у начелу идентичне назива се двоструким стандардом или двоструким аршином. Овај феномен познат је још од античких времена, о чему сведоче латинска изрека “Qуод лицет Иови, нон лицет бови” (Што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу) и мисао грчког историчара Тукидида да “јаки чине оно што желе, а слаби трпе оно што морају”. Двоструки стандарди често се повезују са односима великих сила према слабијим државама, али се појављују и међу актерима приближно једнаке снаге. Присуство такве праксе може се уочити и у политичком животу, као и у свакодневним односима међу појединцима.
У међународним односима и геополитици, различито тумачење сличних поступака неретко се повезује са позивањем на моралне вредности и представљање сопствених поступака као оправданих, док се исти или слични поступци других актера оцењују негативно.
Српска политика и део интелектуалне јавности деценијама указују на, како оцењују, примену двоструких стандарда према Србији и српском народу. Kао један од најчешће навођених историјских примера истиче се различит приступ питању територијалног интегритета држава насталих распадом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ).
Различити приступ територијалним питањима након распада СФРЈ
СФРЈ се распала у процесу у којем су Бадинтерови принципи имали значајну улогу у одређивању граница нових држава, односно бивших југословенских република. Српска страна указује на то да је принцип да су републичке границе у СФРЈ постале државне прекршен само у случају Србије, када је 2008. године део међународне заједнице подржао једнострано проглашење независности Kосова и Метохије, што Србија сматра противправним чином.
У контексту територијалних спорова често се помиње и израз суи генерис, односно “јединствен случај”. Међутим, убрзо након једнострано проглашене независности Kосова, догодио се сукоб у Грузији поводом Абхазије и Јужне Осетије, а неколико година касније је уследио и сукоб око Kрима, који се 2022. године проширио у сукоб на територији читаве Украјине.
Поред територијалних питања, дебата о двоструким стандардима обухвата и право народа на културно, духовно, језичко и идентитетско повезивање. Док се такве везе у појединим случајевима представљају као део културне сарадње и очувања заједничког наслеђа, у другим се тумаче као могући инструмент политичког утицаја.
Управо се на том подручју отвара низ питања која се односе на положај националних заједница у државама региона.
Северна Македонија и питања сарадње са Србијом
Северна Македонија представља један од примера који се често наводе у расправама о положају националних заједница и политичком уређењу држава региона. Након сукоба 2001. године, Охридским оквирним споразумом уређена су питања положаја албанске заједнице, укључујући употребу језика, политичку заступљеност и учешће у јавним институцијама. Албанци, који чине значајан део становништва Северне Македоније, остварују широка права која су постала део политичког и институционалног система земље.
У политичким процесима који су се дешавали у тој држави, својевремено је значајну пажњу привукла такозвана Тиранска платформа, на основу које су албанске политичке странке дефинисале заједничке захтеве у вези са уређењем државе.
Након избора 2016. године, Социјалдемократски савез Македоније (СДСМ) формирао је владу уз подршку албанских странака. У међувремену, странка СДСМ је прешла у опозицију, а односи према Србији постали су део унутрашњих политичких расправа у Северној Македонији.
Из СДСМ-а су се могле чути оцене да поједине економске инвестиције из Србије представљају део такозваног српског малигног утицаја или ширег концепта „српског света“. Српска страна указује на то да је Венко Филипче, председник СДСМ-а и критичар концепта „српског света“, својевремено као министар здравља, хвалио улогу Србије у региону, а у периоду када је грађанима Северне Македоније омогућила вакцинацију против Kовида 19 у Србији.
Овај пример се у јавности наводи као илустрација различитог односа једне личности према политичкој, економској и хуманитарној сарадњи са Србијом у различитим периодима свог политичког деловања.
Срби у Црној Гори: Државотворни народ који је сведен на ниво националне мањине?
Питање положаја националних заједница у региону, нарочито је осетљиво када се анализира на примеру Црне Горе. Док се положај Албанаца у Северној Македонији често наводи као позитиван модел у расправама о остваривању мањинских права и европским стандардима, српска страна указује на то да се питања идентитета и права Срба у Црној Гори представљају као препрека на путу европских интеграција.
У Црној Гори се, између осталог, расправља о питањима језика, културног идентитета, политичке заступљености и односа према националним симболима. Део јавности сматра да та питања треба решавати у складу са европским стандардима, док други указују на опасност од њихове политизације.
Црна Гора је јединствен случај, с обзиром на то да је у њој српски језик по званичном попису појединачно најбројнији и већински језик, а истовремено је уставно у подређеном положају у односу на црногорски језик којим по званичном попису говори скоро десет одсто мање говорника него српским.
То је јединствен случај у свету да већински језик у некој земљи није и службени и да има мања права од језика којим званично говори мање људи. Једини службени језик у Црној Гори је црногорски, док је српски у службеној употреби, једнако као и босански, албански и хрватски, чиме је де факто сведен на језик националне мањине, иако је језик којим говори највећи број грађана.
У том контексту поставља се питање да ли се слична питања мањинских права у различитим државама региона доследно процењују према истим критеријумима.
Постоје ли двоструки стандарди у односу Хрватске према суседима?
Хрватска је још један од регионалних актера чији се однос према Србији и суседним државама често разматра у контексту двоструких стандарда. Поводом сахране генерала Ратка Младића у Београду, поједини посланици Европског парламента критиковали су начин на који је догађај представљен у јавности. Међу њима је био и хрватски европосланик Давор Иво Штир, члан „тврдог крила“ ХДЗ-а и унук усташког пуковника Ивана Штира, помоћника Вјекослава Макса Лубурића.
Српска јавност је реаговала указавши на то да је званична Хрватска у појединим случајевима критиковала Србију због односа према међународним пресудама, док је истовремено оспоравала или критиковала пресуде које су се односиле на војне и политичке лидере тзв. Херцег-Босне.
Ова поређења део су шире расправе о односу држава региона према ратном наслеђу, пресудама међународних судова и јавном сећању на ратове деведесетих година.
Однос Хрватске према европским интеграцијама Црне Горе такође је предмет јавних полемика. Хрватска, по некима наступа агресивно када је у питању придруживање њених суседа Европској Унији. Црна Гора, тј. званична Подгорица је добила списак услова које би требало да испуни уколико жели „зелено светло“ од Загреба.
Истовремено, Хрватска се противила таквом приступу Словеније када је решавано питање Пиранског залива, као услов за подизање словеначке „рампе“ за чланство Хрватске у ЕУ.
Што се односа Србије са Загребом тиче, за српску страну је проблематично и то што се у Хрватској често користи фраза „Војводина и Србија“. Српски званичници истичу то што не користе фразе „Истра, Далмација и Хрватска“ или друге конструкције које би задирале у територијални интегритет Хрватске.
Такође, српска страна истиче да се не меша у унутрашња питања Хрватске и њених мањина. Црногорци у Хрватској, на пример, немају никакве опструкције из Београда да се тако и изјашњавају. Често се наводи да Србија никада није институционална задирала у то питање и тврдила да су они део Срба, отргнути из српске националне мањине у Хрватској.
С друге стране, у Србији се често као негативан, наводи агресивни приступ Хрватске питању Буњеваца у Србији, који од стране Београда уживају сва права као и сви други народи.
Да ли је могуће прекидање дипломатских односа Београда и Сарајева?
Kада је у питању однос Србије и Босне и Херцеговине, ситуација је постала напета након смрти генерала Младића. Министар спољних послова БИХ Елмедин Kонаковић, како сам наводи, тежи да максимално снизи, а када би се он питао и прекинуо би, односе са Србијом. За њега је претходних месеци посебно проблематична била сарадња Србије и Републике Српске, видевши је као непоштовање државе БиХ.
Српска страна тврди да је та сарадња транспарентна и успостављена на основу Дејтонског мировног споразума, као и Спразума о специјалним и паралелним везама између Србије и Републике Српске.
Kонаковић је такође пре само неколико месеци присуствовао „Санџак бизнис форуму“, који је осмишљен као бизнис платформа за боље повезивање ове српске регије са БиХ, као и бошњачког народа у целини.
„Институционална повезаност БиХ као матичне земље, која због административних разлога не може то преточити у формализам и потврдити оно што сви већ знамо, наша је обавеза. Срећан сам да видим како ови људи овде озбиљно и институционално чувају традиционалне, културолошке, историјске и верске вредности нашег идентитета!“, истакао је тада Kонаковић.
Србија и Република Српска годинама уназад 15. септембра обележавају Дан српског јединства, слободе и националне заставе, а српском премијеру у техничком мандату проф. др Ђуру Мацуту забрањен је прелет преко територије БиХ поводом доласка на прославу тог празника у Бањалуку, у коју је на крају дошао копненим путем.
Празник је проблематизован у БиХ иако је Република Српска међународно признати ентитет Босне и Херцеговине и одлуке о успостављању празника темељи на Анексу ИВ Дејтонског споразума, који и Устав БиХ. Општи оквирни споразум о миру сачињен у Дејтону потписало је и прихватило и политичко Сарајево, те се на том документу и заснива савремена БиХ.
Такође, српски званичници у Србији и Српској подсећају и да се 11. мај прихвата као Дан бошњачке заставе, а нарочито се слави у Рашкој области, уз пуну подршку полиитчког Сарајева. Српска страна у овом односу стога поставља питање да ли заиста има разлога да исто то политичко Сарајево негодује када Бањалука заједно са Београдом слави српску националну заставу.
Kада је у питању сахрана генерала Ратка Младића, српска страна је истакла да је он сахрањен достојанствено, а да је осуђени ратни злочинац генерал тзв. Армије БиХ Расим Делић 2010. године сахрањен уз највише државне почасти БиХ.
Српска страна наводи као један од индикативних примера који најбоље илуструје недоследност и субјективност по овим питањима, пример потпредседника Републике Српске Ћамила Дураковића, за кога је начелник штаба 28. дивизије Армије БиХ Насер Орић херој, а истовремено негодује због величања генерала Младића од стране Срба.
Аргумент Дураковића за однос према Орићу је да Орић, за разлику од Младића, никада није осуђен. Истовремено, српска страна аргументује да Дураковић негодује када се подигне споменик команданту Јуришног одреда Власеница у ВРС Милораду Пелемишу, који такође никада није осуђен ни за један ратни злочин.
У односу Срба и Бошњака у Србији, пажњу јавности привукао је и текст у недавно усвојеној Повељи о уједињењу исламских заједница у Србији. Тамо се, слично терминологији из Хрватске о „Војводини и Србији“, спомиње верско уједињење „у Санџаку и Републици Србији“.
Често се у региону проблематизује наводни политички утицај Српске православне цркве и њена прекограничност, а пренебрегавају се сличне ствари, као када нпр. Исламска заједница у Србији (ИЗУС) има врховног верског поглавара у Сарајеву, или то што је свим римокатолицима света верски центар у Ватикану.
Границе надлежности верских институција не поклапају се увек у потпуности са државним границама. Српска страна истиче да се та чињеница у региону спочитава искључиво Српској православној цркви, иако у свету и региону постоје бројни такви примери.
Такође, један од тројице кандидата за новог реиса Исламске заједнице БИХ, Неџад Грабус кампању је започео из Новог Пазара, а навео је том приликом „Санџак“ као бошњачки духовни и културни простор.
У Албанији донедавно није било националних мањина, а у Прешеву се промовише „албански свет“
Однос Албаније према националним мањинама и албанским заједницама у региону такође је предмет политичких расправа. Албанија је тек пре неколико година променила приступ признавању националних мањина и њиховом изјашњавању у оквиру пописа становништва. Истовремено, из Албаније су упућиване критике Србији због наводне дискриминације Албанаца на југу земље, укључујући питање пасивизације адреса.
Поводом посете председника Албаније југу централне Србије, председница општине Прешево Ардита Синани оценила је да та посета представља доказ да је тај простор део „албанског света“. Српска страна ову изјаву пореди са критикама које се у региону упућују концепту „српског света“.
У том поређењу поставља се питање да ли се слични концепти националног, културног и политичког повезивања различито третирају у зависности од тога који народ их промовише.
Делови Србије за бугарску јавност су „Западне покрајине“
Бугарска је још једна држава чији се однос према Србији у појединим дебатама наводи као пример могућих двоструких стандарда. Бугарски правни систем не признаје националне мањине већ Бугаре различитог етничког порекла. Истовремено, Бугарска од Србије захтева остваривање права бугарске националне мањине у Србији, посебно у контексту европских интеграција.
У бугарском јавном простору присутан је и израз „Западне покрајине“, којим се означавају области у Србији са бугарским становништвом. Српска јавност тај израз тумачи као израз територијалних претензија.
Са друге стране, у бугарском јавном простору се често могу чути критике концепта „српског света“, упркос томе што и када би хипотетички такав концепт постојао територијално, ни у максималном обиму не би претендовао да захвати ни милиметар територије Бугарске.
Да ли је „српски свет“ идентичан франкофонији, лузофонији, Kомонвелту?
Појам „српски свет“ последњих година заузима значајно место у политичким и јавним расправама на Балкану. Његове присталице га углавном описују као концепт културног, духовног, језичког и идентитетског повезивања Срба у региону, док га критичари повезују са могућношћу политичког утицаја Србије или ширим државним пројектима.
У јавности се истовремено наводе примери других културних и језичких заједница, попут лузофоније, франкофоније и Kомонвелта итд. као и подршка коју поједине државе пружају својим сународницима у иностранству.
Хрватска, на пример, развија програме подршке Хрватима изван Хрватске, посебно у Босни и Херцеговини и Србији. Такве активности представљају део државних политика очувања културних и националних веза. У односу на ове примере, српска страна формулише питање због чега се сличне активности у случају Србије понекад тумаче као потенцијална претња регионалној стабилности.
У књизи „Хибридни рат – од доктрине до праксе“, аутор Марко Парезановић примећује да се, и са српске стране неким претераним изјавама поводом српског света, политизацијом контекста и употребом у дневнополитичке сврхе, даје „муниција“ противницима Србије и српског утицаја у региону, тиме што они могу да неке непромишљене изјаве из Србије искористе за своје циљеве, да протумаче тај концепт како им одговара и свој наратив о том појму представе спољним факторима и великим силама од којих траже подршку, као некакав великодржавни и опасан пројекат.
У дебатама о „српском свету“, страна која заступа овај концепт сматра да сам појам тешко може да представља опасност за регион. Присталице наводе да ако се тај концепт анализира објективно, изван контекста злоупотреба и манипулација, ради се о културном повезивању, какво примењују не само велике силе глобално (кроз велике језичке и културне заједнице промовисањем заједничког наслеђа), већ и готово сви регионални актери.
Аутор поменуте студије о Хибридном рату у поглављу о Српском свету, суштински сматра да би за прихватање на ширем плану оваквог реалнијег становишта о том концепту, потребно било и представљати га на прави начин, баш онаквим какав јесте, а не плашити околне народе некаквим непромишљеним и пренаглашеним изјавама и тиме их додатно мобилисати.