Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Какву су то конференцију светских обавештајаца направили Азербејџанци у Бакуу када се једна од њених најзанимљивијих учесница, директорка албанске обавештајне службе SHISH Вљора Хисени, са скупа није вратила у свој кабинет него у притвор? Иронија је утолико раскошнија што је Хисени рођена 1984. године у Србији на Косову,, што је каријеру изградила у такозваној Косовској обавештајној агенцији, била њена директорка за спољне односе, потом заменица директора, а после одласка директора Крешника Гашија од децембра 2020. до априла 2021. фактички руководила том службом. Тачи и Харадинај су је 2019. поставили на другу позицију у косовском обавештајном систему, Курти и Османи су је 2021. са ње разрешили, да би већ неколико месеци касније постала саветница за националну безбедност албанског премијера Едија Раме, а 2023. и директорка албанског SHISH-а. На овогодишњем Бакинском форуму, према азбучном протоколу, седела је између шефа обавештајне службе талибана Абдул Хака Васика и представника алжирске DGDSE. Да је распоред столица састављао неки докони енглески лорд из клуба у Сент Џејмсу, тешко да би успео да произведе бољу сцену.
Али врхунац је тек уследио, док су се делегати разилазили из Бакуа, Хисени је сазнала да је у Албанији чека мера притвор и суспензије у оквиру истраге у којој се, између осталог, помињу одавање тајних информација и помагање после извршења кривичног дела. Из Бакуа се вратила преко Косова, дошла до Морине и предала албанским властима. Истог дана разрешена је дужности. Наравно, поступак није окончан и њена кривица није утврђена, али за један форум обавештајних служби тешко је замислити симболички савршенији епилог, дођете као шеф тајне службе, разговарате са шпијунима пола света, а кући се вратите као предмет истраге због тајни. Међутим, Четвртом бакинском форуму о безбедности окупило се око 600 представника из више од 100 држава, а форум који је Илхам Алијев иницирао 2023. за само неколико година израстао је у мрежу која, према азербејџанским подацима, обухвата више од 150 безбедносних и обавештајних структура. Званична тема овогодишњег скупа била је „Нови изазови у глобалној безбедносној архитектури и формирање ефикасних механизама сарадње у борби против тероризма“. Лепа, стерилна формулација, какву дипломатија производи онда када жели да у једну реченицу смести све од џихадистичког тероризма до распада светског поретка.
У стварности је призор био далеко занимљивији од наслова панела: представник израелског обавештајног апарата седео је неколико столица од делегације иранског Министарства обавештајних послова, Иранци су преко великог квадратног стола гледали представнике CIA, нешто даље је седео директор либанске Службе државне безбедности генерал Едгар Лавандос. Ако је постојао човек у сали који је имао право на дискретан осмех, онда је то био Либанац, испред њега су седели представници сила које управо на простору његове земље годинама воде једну од најкомпликованијих посредничких борби на Блиском истоку.
Зато је израз који се већ употребљава за Бакински форум „Уједињене нације за обавештајне службе“ много мање претенциозан него што на први поглед звучи. Обичне Уједињене нације су место на којем дипломате јавно говоре оно што су им владе написале да кажу. Баку покушава да постане место на којем људи који знају шта њихове владе заиста мисле могу дискретно да разговарају о ономе што се не ставља у саопштења. Тероризам је идеалан кишобран нико не мора да објашњава зашто је дошао, а под њим може да се разговара о радикализму, ратовима, сајбер нападима, вештачкој интелигенцији, енергетици, транснационалном криминалу, миграцијама, критичној инфраструктури и, што је можда најважније, спречавању ситуације у којој погрешно прочитана намера једне стране постаје рат друге. Зато је Баку почео да гради и сопствени механизам размене антитерористичких информација CTIES и стални секретаријат форума. Амбиција више није само годишња конференција. Азербејџан покушава да институционализује место на којем се сусрећу службе које иначе припадају различитим, па и непријатељским геополитичким таборима. Колико је Алијев далеко отишао у томе најбоље показују они који су дошли. Другу годину заредом у Баку долази и руководилац јерменске Спољне обавештајне службе Кристине Григорјан. До пре само неколико година Азербејџан и Јерменија ратовали су за Нагорно-Карабах а данас руководилац јерменске обавештајне структуре долази на конференцију у главни град државе која је у том рату остварила одлучујућу победу. Са Балкана су ове године дошли представници Босне и Херцеговине и Северне Македоније, из Централне Азије и ширег азијског простора Таџикистан и Монголија, из Африке Нигерија, Сенегал и Гана. Африканци су донели сопствене ратове за исти сто нестабилност Сахела и Судан. Шеф суданске обавештајне службе Ахмед Ибрахим Муфадал, представник власти генерала Абдела Фатаха ал Бурхана, покушао је да убеди колеге да Снаге за брзу подршку RSF под командом Хеметија третирају као терористичку организацију. Делегацији Уједињених Арапских Емирата, које суданска страна оптужује за подршку Хеметију, та идеја, разумљиво, није била нарочито привлачна. Ето чему служе оваква места рат који се у Судану води артиљеријом у Бакуу се наставља реченицама, класификацијама и покушајем да једна страна своју дефиницију непријатеља претвори у међународну дефиницију терористе. Занимљиви су, међутим, и они којих није било. Грузија, присутна на претходним скуповима, овога пута није била видљива у извештајима, у тренутку када њен безбедносни апарат пролази кроз унутрашње промене. Још упадљивије било је одсуство Украјине. У изворном извештају који је покренуо целу ову причу то се повезује са незадовољством Кијева пажљиво дозираним односом Бакуа према Москви и питањем санкција Алишеру Усманову. Тај мотив захтева опрез и не треба га представљати као званично објашњење Кијева, али сама чињеница да Баку може за исти сто да доведе Американце, Иранце, Израелце, Јермене, Арапе и велики део постсовјетског простора показује да Алијев не покушава да направи идеолошки клуб. Он покушава да направи раскрсницу. А раскрсница је у геополитици често вреднија од савеза, јер савезнику сте потребни док траје заједнички интерес, а кроз раскрсницу морају да прођу и они који вас не воле. Ту долазимо до Британаца. Нема доказа да је MI6 осмислио Бакински форум и било би неозбиљно измишљати британског луткара само зато што се у причи појављује Кавказ. Али Британци су у Азербејџану сувише дуго и сувише дубоко да би се њихово присуство третирало као фуснота. Британија је још од деведесетих један од најважнијих западних економских партнера Бакуа, BP је деценијама један од стубова каспијске енергетске архитектуре, а британска улагања мере се десетинама милијарди долара. Но много занимљивије од нафте јесте оно што се догодило последњих година. Тадашњи директор MI6 сер Ричард Мур боравио је у Бакуу 14. и 15. септембра 2024, практично истовремено са Другим бакинским форумом о безбедности. Мур није чиновник који случајно залута на Кавказ био је британски амбасадор у Турској, генерални директор за политичка питања Foreign Office-а, заменик саветника за националну безбедност и потом директор MI6. Другим речима, човек чија професионална географија готово савршено покрива простор Турске, Кавказа, Русије, Ирана и Централне Азије. Немамо јавну потврду да је формално био делегат BSF-а и не треба је измишљати, али његово присуство у Бакуу у истом тренутку свакако није податак који озбиљан аналитичар баца у корпу. После тога британско присуство добија још конкретније облике. Британија 2025. поставља првог сталног војног аташеа у Азербејџану, проширује одбрамбену сарадњу, британски војни саветници и инструктори учествују у обуци азербејџанских оружаних снага, а сарадња улази и у област сајбер безбедности. Азербејџански и британски стручњаци учествују у вежбама Defence Cyber Marvel 2026, где се ради на заштити критичне инфраструктуре, откривању рањивости, сајбер истрагама и ономе што се сасвим отворено назива cyber intelligence. Британска империја више не боји карте света црвеном бојом, али би било прилично неенглески очекивати да је због тога изгубила интересовање за мореузе, нафтоводе, каблове, луке, Кавказ и људе који знају шта се дешава са друге стране границе. Лондон је вековима неговао једну особину која се код других народа назива мешањем у туђе послове, а код Британаца традиционално добија елегантније име спољна политика. Али ко би из тога закључио да је Азербејџан постао британски пројекат, промашио би најзанимљивији део приче. Руси су такође у соби. И то не као гости који су управо открили адресу. Сергеј Наришкин и СВР имају институционалну сарадњу са азербејџанским безбедносним апаратом. Александар Бортников и ФСБ такође. Азербејџан је део Савета руководилаца органа безбедности и специјалних служби држава ЗНД. У октобру 2023. тај механизам се састао управо у Бакуу, а Алијев је лично примио Бортникова, Наришкина, Алија Нагијева и руководиоце служби Белорусије, Казахстана, Киргистана, Узбекистана и Таџикистана. Само четири месеца пре овогодишњег BSF-а, 26. маја 2026, Нагијев је био у Русији на новом састанку истог безбедносног механизма. Тамо се није разговарало о фолклору него о међународном тероризму, радикализму, транснационалним претњама, размени информација, новим облицима сарадње служби и чак примени вештачке интелигенције у њиховом раду. Још занимљивији је Сергеј Наришкин. У јуну 2026. он јавно захваљује Илхаму Алијеву на „сталној пажњи и активној подршци развоју сарадње специјалних служби Русије и Азербејџана“ и изражава уверење да ће та сарадња наставити да служи безбедности обе земље. То је важно зато што се дешава 2026, после периода озбиљних политичких трзавица Москве и Бакуа. Дипломатска температура може да расте, медији могу да се свађају, политичари могу да подижу тон, али канал служба–служба остаје отворен. То је управо оно што разликује државу од телевизијског студија. Азербејџан, иначе, има и сопствену Спољну обавештајну службу под Орханом Султановом, поред DTX-а Алија Нагијева, па се руска сарадња не своди само на једну институцију. И ту се појављује најважнија лекција целе приче. Азербејџан није изабрао Британце против Руса, нити Русе против Британаца, није изабрао Израел против Ирана, иако са Израелом има дубоку сарадњу, није дозволио ни да га савезништво са Турском лиши комуникације са другим центрима моћи. Азербејџан је изабрао Азербејџан. То звучи готово банално, али је у Европи постало изненађујуће ретко. Баку настоји да буде довољно близак Анкари да га Турска сматра стратешким партнером, довољно важан Москви да Наришкин и Бортников одржавају канале, довољно користан Израелу да постоји дубока безбедносна сарадња, довољно значајан Британији да тамо долази директор MI6 и развија се сајбер и војна сарадња, а истовремено довољно самосталан да у исту салу позове Иранце. То није неутралност у смислу пасивности. То је активна политика сопственог интереса. И управо ту ова прича престаје да буде азербејџанска и постаје српска. Србија већ скоро двадесет три месеца живи у политичкој и друштвеној кризи која је почела трагедијом пада надстрешнице у Новом Саду 1. новембра 2024, а потом прошла кроз више различитих фаза захтеве за утврђивање одговорности, студентске протесте, блокаде факултета, блокаде саобраћајница, масовна окупљања, контрамобилизацију власти, интернационализацију кризе, постепено претварање студентског покрета у непосредног политичког актера и, на крају, отворено питање будућег распореда власти. Председник Александар Вучић више пута је јавно говорио о покушају „обојене револуције“ и тврдио да за то постоје докази. Кремљ је јавно саопштавао да не искључује примену познатих технологија обојених револуција у Србији и говорио о великом спољном притиску на нашу земљу. Руски СВР је износио сопствене оптужбе о деловању европских структура усмереном ка политичким променама у Србији. Са друге стране, Европска унија, део западних актера и сами учесници протеста такве квалификације одбацују и протесте објашњавају корупцијом, питањем одговорности и незадовољством институцијама. То што постоје две радикално различите интерпретације није разлог да држава изабере ону која јој се више допада. То је разлог да њене службе знају више од обе стране. Јер обојене револуције, тамо где су као модел спољног утицаја заиста постојале, никада не почињу тако што неки странац изађе на аеродром са кофером на којем пише „револуција“. Савремени политички утицај је суптилнији, стварају се мреже контаката, обучавају активисти, производе медијски наративи, користе друштвене мреже, финансирају организације и пројекти, траже симболички догађаји који могу постати катализатор ширег незадовољства, граде међународни контакти и постепено се питање конкретног повода претвара у питање легитимитета читавог политичког система. Али једнако тако, масовни протест може настати и из стварног домаћег незадовољства без страног режисера. Управо зато озбиљна служба не почиње од политички пожељног закључка, него од информације. Њен посао није да влади објасни оно што влада жели да чује, него да држави каже оно што мора да зна. И зато се намеће питање које после Бакуа не можемо избећи где је Србија у тој глобалној мрежи? Ипак, за столом је седела Вљора Хисени, жена рођена на Косову 1984, школована и професионално формирана у косовском безбедносном систему, некадашња друга особа AKI и њен привремени руководилац. Она је тамо формално представљала Албанију и то треба јасно рећи. Али за српског читаоца тај детаљ ипак има тежину. Док ми расправљамо о томе ко је чији човек у Београду, људи који су годинама градили безбедносне структуре у Приштини већ седе у глобалним мрежама служби и мењају заставу на плочици испред себе много лакше него што Балкан мења своје старе навике. Србија би управо сада морала да ради супротно од онога што мале и уплашене државе обично раде. Не сме да смањује број канала, него да их умножава. Треба нам дубок и институционалан канал са Русијом са СВР-ом, ФСБ-ом и другим релевантним структурама посебно зато што Москва јавно тврди да располаже информацијама о спољним операцијама према Србији. Али Србија истовремено мора имати професионалне канале са британским, америчким, француским, немачким, кинеским, израелским, турским, мађарским, азербејџанским и другим службама. Не зато што свима треба веровати. Управо супротно, зато што никоме озбиљна држава не верује на реч. Обавештајна независност не настаје тако што имате једног великог пријатеља који вам објашњава свет. Настаје када имате довољно извора да можете да препознате када вас и пријатељ лаже. Србија је за такву политику природно предодређена. Налазимо се између Средње Европе и Балкана, на Дунаву, окружени НАТО државама, са историјским односима са Русијом, стратешким економским везама са Кином, огромном трговином са Европском унијом, све важнијим односима са Турском, Уједињеним Арапским Емиратима, Израелом и другим државама. На нашој територији и око ње укрштају се енергетски коридори, транспортни правци, миграционе руте и геополитички интереси. Косово и Метохија остају нерешено безбедносно питање. Босна и Херцеговина и Република Српска су у непосредном суседству. Однос НАТО-а и Русије никада од Хладног рата није био опаснији. Европа говори о поновном наоружавању. Рат у Украјини променио је безбедносну архитектуру континента. А ми бисмо у таквом тренутку морали да будемо једно од места на којима се информације укрштају, а не земља која последња сазна шта су други о њој договорили. У том смислу Алијев ради нешто што би Србија морала пажљиво да изучи. Он своју географску незгодност претвара у геополитичку предност. Између Русије и Ирана, Турске и Централне Азије, Запада и Истока, он не покушава да побегне од чињенице да се интереси великих сила укрштају преко његове земље. Он им наплаћује пролаз политичким значајем. Уместо да Азербејџан буде само простор преко којег други воде своје игре, Баку покушава да постане место на којем се о тим играма разговара. То је огромна разлика. Мала држава не постаје велика тако што убеди себе да је суперсила. Постаје важна тако што учини да суперсиле имају разлог да јој се јаве. Можда је управо то најважнија лекција Бакинског форума за Србију после двадесет три месеца кризе. Док се ми међусобно убеђујемо да ли је оно што нам се дешава револуција, побуна, студентски протест, грађански отпор, операција страног утицаја или комбинација домаћих и спољних фактора, озбиљне државе не чекају да историчари једног дана изаберу термин. Оне прикупљају информације, отварају канале, разговарају и са пријатељима и са противницима, проверавају једне преко других и припремају се за више могућих исхода. У Бакуу Иранац може да гледа Американца преко стола, Израелац да седи неколико столица даље, Јерменин да дође у престоницу Азербејџана, Рус да одржава канал са службом државе која истовремено продубљује сарадњу са Британијом, а жена која је некада фактички водила косовску обавештајну службу да представља Албанију у земљи која Косово не признаје. Свет је очигледно много мање сентименталан од наших домаћих политичких расправа. И зато бих после Бакуа поставио једно једноставно питање српској држави да ли смо ми за столом? Не мислим само на једну конференцију и једну фотографију. Мислим на сто за којим се размењују информације о Балкану, на сто за којим се процењује будућност Европе, на сто за којим се разговара о Русији, Турској, миграцијама, енергетици, Косову и Метохији, Републици Српској, сајбер претњама, политичком екстремизму и технологијама промене режима. Ако јесмо, онда треба да будемо присутни са сопственом политиком и сопственим информацијама. Ако нисмо, онда нам никаква количина телевизијског патриотизма неће надокнадити одсуство. Јер најопаснија заблуда малих држава није да мисле да су велике. Најопаснија је да верују да ће велики, када се врата затворе, водити рачуна о њиховим интересима. Баку је за четири године схватио нешто што су Британци учили четири века, моћ није само у томе да имате војску која може да стигне свуда, моћ је и у томе да имате собу у коју сви желе да дођу. Руси су то разумели и нису прекинули своје канале. Британци су то разумели и шире своје присуство. Турци то одавно разумеју. Израелци свакако. Иранци су дошли. Американци такође. Чак су и Јермени сели за сто у Бакуу. Србија би зато морала да престане да пита да ли треба да буде руска или западна, европска или источна. То је питање које нам постављају други зато што сваки од понуђених одговора користи некоме од њих. Питање које озбиљна Србија мора да постави гласи како да постанемо толико важни да сви они морају да разговарају са нама, а да нико од њих не може да говори у наше име? Јер у обавештајном свету, као и у старим британским клубовима, најважнији разговори ретко се воде пред послугом. А народ који не зна у којој се соби разговара о његовој будућности обично добије част да сутрадан прочита саопштење. Уз чај, разуме се.