Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
The Guardian је крајем септембра објавио податак који би у неком другом времену био довољан за насловну страну свих европских новина. Украјина током септембра, према речима високог представника индустрије, први пут за један век није произвела ни једну тону челика. Земља која је наследила један од највећих металуршких комплекса Совјетског Савеза дошла је до нуле. То није само економски податак. Челик је железница, мост, фабрика, машина, тенк, грађевина и извоз. Када једна индустријска земља престане да производи челик, рат више није само на фронту он улази у саму анатомију државе.
Ратови обично почињу онда када их државе објаве, а завршавају се онда када политичари потпишу мир. Европа је, изгледа, решила да модернизује и ту старомодну навику. Данас се фабрике оружја пале, складишта муниције експлодирају, дронови са експлозивом појављују се на аеродромима, руски и НАТО авиони и бродови мере једни другима растојање у метрима, обавештајне службе протерују дипломате, дата-центри постају војни циљеви, луке се затварају, а генерали говоре о саботажама на територији Европске уније. Ипак, све то још увек зовемо „хибридним претњама“, „инцидентима“, „дестабилизујућим активностима“ и „безбедносним изазовима“. Данашња Европа је отишла корак даље изгледа да је пронашла начин да води рат, а да га уопште не назове ратом. Најбољи доказ за то је изјава врховног команданта Савезничких оружаних снага НАТО-а у Европи, америчког генерала Алексус Гринкевич. Он је пред европским посланицима говорио о „руској диверзантској кампањи“ и оценио да је њен циљ да сломи вољу европских држава да наставе да помажу Украјини. Као одговор предложио је јавно приписивање одговорности Русији и још већу подршку Украјини. То је веома значајна изјава. Не зато што доказује да Москва стоји иза сваког пожара у Европи, не доказује, него зато што показује да сам војни врх НАТО-а више не посматра европску територију искључиво као безбедну позадину украјинског фронта. За НАТО је та позадина постала простор на којем се, по његовој процени, већ води друга врста сукоба. У августу је на аеродрому Leipzig/Halle откривена беспилотна летелица са експлозивом, а Немачка је касније одговорност за тај инцидент приписала Русији. У септембру је руски ратни брод испалио сигналне ракете према данском војном хеликоптеру, Данска је то представила као опасан инцидент, док је Москва тврдила да је данска летелица изводила опасне маневре. У Естонији је пожар у објекту компаније Milrem Robotics, произвођача беспилотних копнених система THeMIS које користи и Украјина, естонска служба KAPO означила као намерно паљење које су, према њеним налазима, наручиле руске безбедносне службе. Тројица осумњичених ухапшена су у Летонији. Москва је и те оптужбе одбацила. Истовремено се по Европи нижу инциденти у и око компанија EMCO, KNDS Ammo Italy, Skyeton, WB Electronics и других делова војно-индустријског и логистичког ланца. Не треба правити грешку и сваки индустријски пожар у фабрикама орижија и миниције прогласити диверзантском операцијом. За неке случајеве постоје истраге и званичне оптужбе, за друге постоје сумње, а за треће индиције да су обичне индустријске несреће. Али само слеп човек не би приметио да се ратна географија проширила далеко изван ровова Донбаса. Уосталом, та прича није почела 2022. године. Чешке власти су експлозије у складиштима Vrbětice 2014. приписале припадницима диверзантске службе, док су случајеви експлозија у Бугарској и покушај тровања трговца оружјем Emilianа Gebrevа годинама предмет истрага и оптужби за деловање диверзаната. Али ако прихватимо макар оно што су европске државе саме званично утврдиле, онда произлази да борба око ланца снабдевања Украјине није настала са тенковима који су у фебруару 2022. прешли границу. Она је много старија, тиша и по природи обавештајна. Данас је, међутим, тишине све мање. Немачке службе појачавају контраобавештајне активности, руски дипломати се протерују, руски грађани и пословни људи пролазе све строже контроле, а европске службе отворено говоре о могућим руским саботажама. Истовремено, Русија више не гађа само украјинске тенкове, артиљерију и војне положаје. Москва саопштава да напада логистичке центре, комуникационе чворове, луке и дата-центре за које тврди да служе Оружаним снагама Украјине. Кијевска дигитална инфраструктура последњих дана претрпела је озбиљне ударе. Погођени су објекти телекомуникационих и интернет компанија, док руско Министарство одбране тврди да су ти системи коришћени за војне комуникације и пренос података. Тамо где је некада требало уништити железничку станицу да би се прекинула логистика једне армије, данас понекад треба уништити серверску салу. Рат је постао дигиталан, али је ватра којом се воде рачуни остала сасвим аналогна. Последице се виде у Украјини. The Guardian је крајем септембра објавио податак који би у неком другом времену био довољан за насловну страну свих европских новина. Украјина током септембра, према речима високог представника индустрије, први пут за један век није произвела ни једну тону челика. Земља која је наследила један од највећих металуршких комплекса Совјетског Савеза дошла је до нуле. То није само економски податак. Челик је железница, мост, фабрика, машина, тенк, грађевина и извоз. Када једна индустријска земља престане да производи челик, рат више није само на фронту он улази у саму анатомију државе.
Исто важи за храну. Украјина тражи алтернативне извозне правце преко Дунава и Балтика јер је црноморски систем трговине озбиљно поремећен. Трошкови расту, капацитети су ограничени, а Москва и Кијев истовремено ударају по инфраструктури која је непосредно или посредно повезана са извозом. У једном тренутку рат за житни коридор престаје да буде украјинско-руски проблем и постаје питање цене хлеба у Каиру, Александрији или неком афричком граду који се на европским телевизијама појави тек када из њега крене нови миграциони талас. А онда долазимо до можда најтрагичније слике овог рата. The Washington Post је добио приступ једној од пет школа које је украјинско Министарство унутрашњих послова организовало за децу војника који су погинули, нестали, рањени или још служе. Око 475 кадета започело је школску годину у школи коју је лист посетио приближно половина деце већ је изгубила родитеља. Поред редовних предмета уче детекцију дронова, прву помоћ и друге вештине живота у рату. Washington Post их описује као спој школе, структуре за децу погођену губитком и војничког кампа, при чему многи касније одлазе у Националну гарду, полицију или друге службе, иако то није обавезно. То је можда најстрашнија статистика од свих, када држава више не планира само следећу офанзиву него и следећу генерацију која ће живети са ратом. А Европа? Она истовремено наоружава Украјину и мења саму себе. Немачка је добар пример. AfD се у националним анкетама током септембра кретао око 27–29 одсто, док је CDU канцелара Friedrich Merz био око 18–20 одсто. То није доказ да су Немци постали „проруски“, нити би било озбиљно тако нешто тврдити. То јесте доказ да комбинација рата, цена, миграција, деиндустријализације и кризе традиционалних странака производи дубоко политичко престројавање. Немачка која је пре неколико година расправљала о крају историје сада поново расправља о војној индустрији, руским агентима, цивилној заштити, миграцијама и томе колико рата њена економија може да поднесе. Зато је готово симболично што је Председник Владе Северне Рајне-Вестфалије Хендрик Вист управо је отишао код Реџепа Тајипа Ердогана. Северна Рајна-Вестфалија је индустријско срце Немачке и дом приближно милион људи турског порекла. Вист је подсетио да без турских радника не би било истог немачког послератног економског чуда, радили су у челичанама, рудницима, фабрици Ford у Келну и на изградњи путева. Али његова посета није била сентиментално присећање на старе гастарбајтере. Разговарало се о трговини, модернизацији царинске уније Европске уније и Турске, визама и што је далеко занимљивије одбрамбеној индустрији. Европа која је деценијама Турској објашњавала шта све мора да уради да би се приближила Европи сада открива да би Европи могла затребати Турска да би се сама осећала безбедније. Историја, као добар енглески батлер, ретко се смеје наглас, само дискретно подигне обрву. А сличан процес видимо и далеко од Европе. Буркина Фасо је управо отворила своју прву националну рафинерију злата RAFFINOR-BF, са почетним теоријским капацитетом од 164 тоне годишње и планираним повећањем на 515 тона. Порука власти Ибрахим Траоре је једноставна не желе више само да копају руду и шаљу је другима да на њој стварају додату вредност, већ желе да је прерађују, сертификују и задржавају већи део вредности код куће. Неко ће тај модел волети, неко неће али политичка порука је недвосмислена. Свет у којем су периферије извозиле сировине, а центри технологију, капитал и правила више се не прихвата као природни поредак ствари. Чак ни најмоћнија војна сила света није изван нове врсте рањивости. Из базе Defense Manpower Data Center Пентагона неовлашћено су били доступни осетљиви подаци о око 2,76 милиона живих људи и 294.000 преминулих. Међу подацима су били бројеви социјалног осигурања и подаци о радним местима војног и цивилног особља. Пентагон за сада каже да нема доказа да су подаци злоупотребљени. Али сама чињеница да у XXI веку противник потенцијално може да сазна више о армији крађом базе података него што је некада могао дивизијом извиђача показује колико се природа моћи променила. Све ово води ка Србији. Јер док Европа полако открива да је ушла у епоху у којој се фабрика муниције, дата-центар, телекомуникациона компанија, лука, избори, амбасада и медијски простор могу наћи на истој безбедносној карти, ми се у Србији и даље понашамо као да је могуће водити спољну политику из деведесетих минута неког телевизијског дуела: једни би да доказују Европљанима да смо довољно европски, други Русима да смо довољно руски, а мало ко пита шта је у свему томе конкретан српски интерес.
Зато су последње изјаве руског амбасадора Александра Боцан-Харченка и званичне представнице руског Министарства спољних послова Марија Захарова важне, али их треба читати прецизно. Боцан-Харченко је изјавио да се не могу искључити западно мешање у изборни процес, провокације и покушај нове „обојене револуције“ после избора. Захарова је поручила нешто друго, али за Србију подједнако важно да Москва пажљиво прати изборни процес, жели наставак тесне сарадње са Београдом и сматра да је Србија изложена „сталном жестоком притиску“ да се одрекне пријатељства са Русијом. Русија, дакле, отворено ставља српске изборе и будућност српско-руских односа у исти геополитички контекст. Моја политичка оцена је да зато морамо погледати шта се у Србији догодило током последња 23 месеца. И ту долазимо до парадокса који се у домаћој политици готово намерно избегава. Из структура власти, свих нивоа администрације и посебно служби безбедности елиминисани су људи које је јавност препознавала као српске патриоте недвосмислено опредељене за стратешку сарадњу са Русијом. Истовремено су у студентском и опозиционом табору маргинализовани или потиснути људи са јасно суверенистичким, националним и проруским ставовима. Тако смо после скоро две године драматичног политичког сукоба дошли до необичног резултата да два табора се међусобно оптужују да представљају потпуну супротност, а простор за аутентичну српску суверенистичку политику која жели стратешко партнерство са Русијом ужи је у оба него што је био пре почетка кризе. То је за мене много важније од питања ко ће сутра имати два или три посланика више. Питање је ко ће у будућој Народној скупштини и Влади Србије имати политичку снагу да каже да Србија неће увести санкције Русији само зато што се то од ње захтева да српски војник неће бити послат у рат против Русије да Србија неће ући у НАТО да војна неутралност није украс у стратегији националне безбедности него државна политика да се питање Косова и Метохије не може изместити из оквира Резолуције 1244 Савета безбедности УН и да однос са Москвом није фолклор, икона на зиду нити пригодна фотографија са пријема, већ један од инструмената којима Србија штити сопствени простор за деловање. То не значи да Србија треба да буде руска предстража. Напротив. Србија не сме бити ничија предстража. У свету у којем руски дронови гађају инфраструктуру коју Москва сматра делом украјинског ратног система, док европске службе оптужују Русију за саботаже унутар Европске уније у којем Немачка поново говори језиком војне индустрије, Турска постаје све важнији безбедносни партнер Европе, а афричке државе траже економски суверенитет над сопственим ресурсима најглупља ствар коју би Србија могла да учини јесте да добровољно преда сопствену слободу маневра било ком центру моћи. Русија Србији није признала независност такозваног Косова. Као стална чланица Савета безбедности УН има непосредан значај за српску позицију о Косову и Метохији. Србија, са друге стране, највећи део трговине и инвестиција остварује са Европом и географски је окружена Европском унијом и НАТО-ом. Озбиљна држава не игнорише ни једну од те две чињенице. Озбиљна држава их користи. Зато упозорење Боцан-Харченка о могућим постизборним провокацијама не треба ни прихватити као пророчанство ни одбацити подсмехом. Треба учинити оно што ради свака суверена држава обезбедити изборни процес тако да ниједна страна сила западна или било која друга не може да одлучује уместо српских грађана. А поруку Захарове о континуитету српско-руских односа треба разумети у светлу много већег питања хоће ли Србија после избора имати политичку елиту способну да каже и Москви и Бриселу и Вашингтону да пријатељства Србије нису предмет туђег вета? Јер данас више није довољно питати ко контролише ров код Покровска или луку на Црном мору. Треба питати ко контролише фабрику граната у Европи, сервер у Кијеву, кабл на дну Балтика, складиште на Дунаву, базу података у Пентагону, рафинерију у Африци, политички наратив у Берлину и изборну атмосферу у Београду. То је нова карта моћи. А на тој карти Србија није мала, али није ни безначајна. Она лежи на Дунаву, на правцу између Средње Европе, Балкана, Црног мора и источног Медитерана има историјске савезничке односе са Русијом, економску упућеност на Европску унију, војну неутралност и нерешено питање Косова и Метохије. Управо зато Србија не сме себи дозволити луксуз политичке наивности. Мале државе у великим сукобима ретко страдају зато што нису довољно гласно навијале. Најчешће страдају зато што су дозволиле да неко други дефинише њихов интерес. У времену када Европа улази у рат који још увек пажљиво избегава да назове ратом, Србија не сме у њега да уђе случајно преко туђих санкција, туђих војних планова, туђих обавештајних операција или туђег управљања нашим политичким поделама. Зато после избора није најважније само ко ће седети у Немањиној 11, а ко преко пута њега у скупштинским клупама. Историјски важније питање је да ли ће у тим институцијама остати довољно људи способних да кажу једну врло једноставну реченицу да Србија неће ратовати са Русијом, неће се одрећи Косова и Метохије, неће дозволити странцима да јој бирају власт и неће доказивати припадност било ком делу света тако што ће се одрећи права да буде своја. У XIX веку велике силе су малим народима слале ултиматуме дипломатском поштом. У XX веку слале су тенкове. У XXI веку понекад је довољно послати санкције, сервер, фонд, дрон, телевизијски наратив или „добронамерни савет“. Амбалажа је постала модернија. Садржај је, као и обично, остао исти.