Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Постоји једно старо правило европских дворова, о стварној моћи једног човека најмање ћете сазнати читајући његову визиткарту. Функције, титуле и кабинети одувек су били потребнији онима који морају непрестано да доказују сопствену важност него онима који је заиста имају. Утицај је нешто друго. Он не мора имати плочицу на вратима, секретарицу у предсобљу нити фотографију са последњег протоколарног састанка. Британци су ту врсту ненаметљиве моћи вековима неговали у Вајтхолу и својим клубовима, Руси у петербуршким салонима и дугим ходницима државе, а Милан Радоњић нам је у тексту „Кремаљски приручник и бањичка монографија“, вероватно сасвим ненамерно, понудио једну српску варијанту истог феномена. Њено име је Марко Парезановић. Или, како га они који се њиме очигледно баве много више него ја воле да називају, Волф. Радоњић је желео да пише о руском утицају, Кремљу, БИА, хибридном рату, „обојеним револуцијама“ и везама српског безбедносног апарата са Москвом, али је испод те приче исписао нешто много занимљивије, својеврсни политички некролог човеку који, судећи по самом некрологу, никако да умре.
Парезановић јесте смењен са места начелника оперативе БИА, али његово име није нестало из приче о српском безбедносном систему. Напротив. Док је био начелник, његова моћ је, ма колика била, имала досадне институционалне границе и функцију, овлашћења, хијерархију и одговорност. Откако више није начелник, његови критичари су га свих тих административних ограничења ослободили. Његова књига више није књига него доктрина, професионално искуство постаје индиција, контакти постају мрежа, руски превод књиге геополитички догађај, а чињеница да су руски медији писали о његовој смени доказ посебног значаја за Москву. Тако испада да је човек губитком једне функције добио читаву империју. Морам признати да је то прилично импресивно унапређење. Парезановић више нема кабинет који је некада имао, али су му његови противници доделили нешто пространије, стални кабинет у сопственој политичкој машти. Ту престаје прича о једном државном чиновнику и почиње легенда о Вулфу.
Не више о човеку, већ о појму, не о функцији, него о присуству. Што га мање има у јавности, то га више виде. Што мање говори, то више тумаче шта мисли. Што је даље од функције коју је некада обављао, то се пажљивије испитује докле досеже његов наводни утицај. За некога ко се професионално бавио обавештајним послом тешко да постоји већа услуга коју му противници могу учинити од тога да сами поверују како је присутан и онда када га не виде. Ако је намера била да се Парезановић демистификује, резултат је готово комично супротан, човек је из текста изашао мистичнији него што је у њега ушао. У Британији би за таквог човека можда рекли да се повукао из јавног живота како би коначно имао довољно времена да управља светом. Код нас је, изгледа, довољно рећи, Вулф. Све би то било добра шпијунска литература да у једном тренутку не стигнемо до много озбиљнијег питања, доказа.
Текст „Радара“ читаоцу саопштава да су се руске службе од лета 2025. у одбрану власти у Београду умешале „не само пропагандно, већ и оперативно“. То више није безазлена претпоставка о дипломатском или политичком утицају, него веома тешка тврдња о деловању стране обавештајне структуре у унутрашњим пословима Србије. А онда, када се стигне до директне укључености руских служби, појављује се реченица која заслужује далеко више пажње од све шпијунске сценографије око ње „Немам доказе да то потврдим.“ Потом долазе „мој утисак“, „мислим“ и „индиције“. У неком старом лондонском клубу после тога би вероватно наступила кратка тишина, господин би одложио новине, наместио манжетну и затражио још чаја. Не зато што је тврдња тиме доказано нетачна, већ зато што управо није доказана. Постоји једна помало старомодна навика коју бих, упркос духу времена, ипак волео да сачувамо, што је оптужба тежа, доказ би морао бити озбиљнији. Ако тврдите да страна обавештајна служба оперативно учествује у политичкој репресији над грађанима Србије, не тврдите да је неко непрописно паркирао аутомобил.
Тврдите да је део суверенитета Републике Србије фактички стављен на располагање страној сили. За тако нешто „мој утисак“ није доказ, „мислим“ није доказ, а индиција, колико год занимљива била, није исто што и доказ. Сумња је сасвим довољна да истрагу започнете али није довољна да је завршите. Обавештајна анализа почиње информацијом, проверава извор, тражи потврду и тек онда изводи закључак. Она друга врста анализе почиње речима „Немам доказе, али мени то све нешто…“ Било би корисно да ту разлику сачувамо, нарочито када расправљамо о националној безбедности. Посебан третман у читавој конструкцији добила је Парезановићева књига „Хибридни рат — од доктрине до праксе“. Човек који је готово три деценије провео у безбедносном систему написао је књигу о безбедности и хибридном ратовању. Признајем, ствар је крајње сумњива. Да је написао монографију о узгоју енглеских ружа, вероватно бисмо сви били мирнији. Још је горе што је књига преведена на руски. У неким културама чињеница да је дело домаћег аутора заинтересовало читаоце у иностранству још увек се назива успехом аутора, код нас, изгледа, зависно од језика превода, може постати прилог за политички досије. По тој методологији бисмо, на основу броја превода Черчилових мемоара, могли закључити да је стари Винстон лично руководио половином светских обавештајних служби и глобалним радарима. Озбиљнији проблем је у томе што хибридни рат није московска езотерија, нити концепт који је Парезановић једног кишног поподнева измислио на Бањици. НАТО и Европска унија годинама развијају сопствене концепте и инструменте за супротстављање хибридним претњама, информационим манипулацијама, сајбер-операцијама, економској принуди и прикривеном политичком деловању.
Ако је, дакле, само проучавање хибридног рата доказ прихватања „кремаљског приручника“, онда ћемо морати да саопштимо НАТО-у да је постао проруска организација. Претпостављам да би таква вест изазвала извесну нелагоду у Бриселу. Парезановићеве тезе нису свете краве и могу се оспоравати, критиковати и растављати на поглавља. Али тако изгледа расправа међу озбиљним људима, узмете тезу, представите је онако како је заиста формулисана, покажете где је погрешна и понудите боље објашњење. Књига се не побија биографијом аутора нити језиком на који је преведена. Књига се побија бољом књигом, теза бољом тезом, аргумент бољим аргументом. Све остало је трач. Слично важи и за причу о „српском свету“. Ако се Парезановићево становиште сведе на механички увоз руског модела, онда се прескаче непријатна нијанса, његово јавно изнето становиште укључује и упозорење да непромишљене и пренаглашене изјаве из саме Србије дају противницима Србије материјал да концепт српског света представе као опасан великодржавни пројекат. Једно је заступати културно, духовно, језичко и идентитетско повезивање српског народа, а сасвим друго из тога извести механичку копију „руског света“.
О првој тези можемо да расправљамо колико желимо, али би било пристојно најпре је представити онако како је формулисана. Победити сопствену карикатуру противника никада није био нарочито велики интелектуални подвиг. Када већ говоримо о прецизности, у оваквој теми она није декоративна врлина него основни услов озбиљности. Ако се у тексту о Кремљу, руским службама и њиховој архитектури помешају имена, функције или институције, то можда јесте обична грешка, али је управо зато добар подсетник колико опреза захтевају много крупнији закључци. Сваком аутору може да се поткраде омашка, нико разуман од једне омашке не прави доказ против целог текста. Али ако читаоца већ водите кроз полумрак Кремља и ходнике тајних служби, било би отмено да чињенице буду осветљене нешто јаче од атмосфере. У британској дипломатији таква омашка би се вероватно назвала regrettable oversight. Нећу кварити манире преводећи то на новосадски. Наравно да Русија има интересе у Србији и наравно да настоји да их заштити. Било би необично да велика сила поступа другачије. Али исто тако своје интересе у Србији имају Сједињене Државе, Велика Британија, Немачка, Француска, Кина, Турска и други актери.
Озбиљна држава зато не поставља детињасто питање постоји ли страни утицај, него пита ко утиче, којим средствима, са којим циљем, у којој мери и да ли тиме нарушава закон и суверенитет Србије. Ако су број дипломата, контакти са политичарима, медијима и невладиним организацијама, финансирање пројеката, семинари, школовање кадрова, сарадња са институцијама и безбедносни контакти критеријуми којима меримо руски утицај, одлично хајде да истим лењиром измеримо све. Без русофилије и русофобије, без англофобије и американофобије, без провинцијске потребе да једна велика сила буде метафизичко добро, а друга метафизичко зло. Можда бисмо на крају дошли до запрепашћујућег открића да велике силе покушавају да утичу на мање државе. Метерних би био шокиран. Горчаков још више. И тако се враћамо Марку Парезановићу. Да ли он данас заиста повлачи било какве конце? Не знам. И управо је у томе разлика. Не намеравам да оно што не знам представљам као оно што знам. Али постоји врста моћи коју указ о постављењу не даје и коју решење о смени не може аутоматски да одузме, то је морално патриотски ауторитет, државотворни кредибилитет, дубоко знање, искуство, контакти, институционално памћење и способност да се одређени процеси препознају пре него што постану очигледни свима осталима. Човеку можете одузети кабинет, положај и формална овлашћења, али не можете му административним решењем избрисати три деценије професионалног искуства из главе. Зато је Парезановић после смене можда постао занимљивији него пре ње, не зато што знамо да тајно командује било ким, већ зато што су његови критичари почели да се понашају као да командује свиме.
У томе је највећи парадокс читаве приче. Желећи да покажу човека једног система, помогли су да се створи слика човека који је тај систем надживео. Желећи да објасне његов пад, написали су причу о његовом присуству. Желећи да демистификују Волфа, створили су мит о Вулфу. Марко Парезановић јесте смењен са места начелника оперативе, то је чињеница. Да ли је тиме изгубио утицај, не знам. Али ако човек без некадашње функције и даље заслужује толико текста, толико тумачења, толико Москве, Кремља, БИА, доктрине, књига, веза и сенки, онда је можда његова смена била необична врста унапређења. Док је био начелник, имао је функцију. После смене добио је легенду. А легенда је, једина титула коју човек понекад добије тек онда када му све остале одузму.
Ако Волф негде у тишини чита све што се ових дана о њему пише, претпостављам да нема разлога да протестује. Његови критичари учинили су за његову репутацију нешто што му ниједна служба, ниједан кабинет и ниједно решење о постављењу нису могли гарантовати. Желели су да докажу да је човек прошлости, а претворили су га у сенку садашњости. У старој Русији то би можда назвали утицајем. У старој Енглеској репутацијом. Само се у данашњем Београду то зове сменом.