Др Исак Давидов: Ни уз највећу дозу маште не могу да замислим да је „вера у Бога и српство“ комплементарна с политиком Студентске листе

0

„Усуди се да будеш Данило,
Усуди се да стојиш сам!
Усуди се да имаш чврсту намеру!
Усуди се да је свима покажеш!“
Филип Пол Блис

🪞 Вучићев режим и Студентски покрет јесу „а и а прим“, и ја мислим да је то најкраћа и најбоља дефиниција актуелног друштвенополитичког живота у земљи. За оне који не знају геометрију, ради се о процесу трансформације током које се оригинална фигура после рефлексије у огледалу претвара у своју слику.

🔍 У једној пређашњој тужбалици због издаје Косова написао сам да најгрђу ствар представља чињеница да Вучићево разoрно деловање не циља само садашњост, него да добацује даље претендујући да залуђени народ духовно осакати и трајно онеспособи за потенцијално ускрснуће у будућности. Травестија свих вредности – то ће бити главно обележје његове прекодеценијске владавине. А један од доказа за ову моју хипотезу, и то не баш безначајан, јесу бесмислене, плитке и вулгарне акције Студентског покрета и сада Студентске листе, које опомињу да опасна искушења са свих страна вребају из заседе и уливају најозбиљније стрепње, док код мене изазивају још и презир и гађење.

👀 И код њих сам, као и код њега, запазио неустрашивост у погледу последица по народ и државу. Треба забележити да је Вучић демонстрирао методичност у издаји која имплицира да се кукавичлук бескрајно полира и колорише варљивим привидом родољубља и храбрости. У тој недостојној игри ни народ није невин, будући да је један његов добар део радосно пригрлио симулацију као решење. Уопште узев, у контексту предаје Космета најприкладније је парафразирати Бодријарову изјаву учињену поводом 11. септембра: он (Вучић) је то урадио, а ми (Срби) смо то хтели. У исто време, његови главни опоненти све дрскије испољавају наклоност отвореној издаји. Овде је довољно споменути скорашњи анонимни иступ универзитетског професора који у циљу постизања транзиционе правде захтева промену Устава. (По Шопенхауеровом мудром савету ниткову који анонимно полемише увек треба довикнути: „хуљо, кажи се!“) У сваком случају, као под дејством чаробног штапића покренут је жрвањ који је послужио ономе чему су се родољуби најмање надали. Такође се мора закључити да и чланови Студентског покрета најживљим бојама приказују да је у Србији успешно угушен урођени осећај стида и да је у јавном дискурсу уништен последњи обзир према пристојности. Укратко: оно што следбеници студентског покрета виде у њему нема ничег заједничког са оним што видим ја.

📖 Опоменут сетном опаском једног староегипатског мудраца да су све ствари већ одавно речене и да није остало ништа осим понављања, брзо сам се уверио да је и проблем на који сам овде хтео да укажем на сјајан начин већ размотрен у Орвеловом тексту „Спутавање писане речи“. Нема оног који не би приметио да несвршени ђаци и њихова војска улизица свакодневно потврђују оно што је Орвел означио као једно од највећих чуда његовог времена: да су противници владајућег поретка, макар они најбројнији и најкарактеристичнији, уједно и противници саме идеје личног интегритета и слободе мишљења. Свој заслепљени догматизам они објашњавају тиме да би било која сумња која се баца на усвојени наратив угрозила читаву борбу против режима. Таквом аргументацијом управља алгоритам који препознаје опасност да развијање било какве мисли може довести до забрањене мисли. Из тог заклона се одапињу стрелице с порукама да „није прави час“ за изношење истине или да се тако „вода наводи на ко зна чију воденицу“. Орвел је исправно приметио да онај ко се таквим захтевима опире на крају увек буде жигосан као обичан себичњак који жели да се затвори у кулу од слоноваче, или као неко ко жели да на себе скрене пажњу без обзира на цену, или пак као неко ко се супротставља неумитном току историје не би ли задржао ничим заслужене привилегије. Своја размишљања о овој теми писац је још ефектније сажео у славном роману стављајући свом јунаку у уста овакво откриће: „Слобода је кад имаш слободу да кажеш да су два и два четири. Ако је то обезбеђено, све остало долази само по себи.“

❗️ Било то мудро или не, нисам у стању да идем против својих уверења, нити сам способан да говорим како ми се допада оно што ми се у ствари не допада или да верујем у оно у шта не верујем. Признајем да ни уз највећу дозу маште не могу да замислим да је „вера у Бога и српство“ комплементарна с политиком Студентске листе.

📝 Преостаје ми још да подвучем црту. Излаз постоји, и моје је уверење да се до отвора на који указујем може доћи само ако међу Србима надвлада српско становиште. Свестан сам да са осматрачнице садашњег тренутка на хоризонту нема ничег светлог. Па ипак, ми ћемо након исправљених заблуда морати туда проћи.

Извор: Праскозорје