Британски лист Daily Mail објавио је да је петоро сарадника једне клинике у тој земљи, која изводи операције и третмане којима се мења пол човека, дало отказе зато што се у њој таквим операцијама и `терапијама`подвргавају и деца чим напуне три године.
Ово није први овакав скандал, а сви опомињу да у неким стварима не треба ни покушавати „стићи и престићи Запад“.
Али, шта је то „операција која мења пол“?
Неке људе мучи гендерна дисфорија која је душевно растројство. Људи са тим проблемом себе психолошки доживљавају као представника супротног пола и муче се са својим `неправилним телом`.
Такви људи често инсистирају да њихов `биолошки пол` буде доведен у склад са психолошким.
Сама операција подразумева да се мушкарцима, који себе сматрају женама, одстрањују гениталије и оперативно прави „вештачка вагина“.
Такви људи цео остатак живота гутају хормоне који треба да им помогну да изгледају као жене. Међутим, немогуће је уклонити разлике између мушког и женског тела јер постоје и на генетском нивоу.
Ово значи да мушкарац ни помоћу операције не стиче женско тело. Он остаје са својим тешко повређеним мушким телом.
Такви људи не могу живети обичним полним животом, нити имати децу.
Решава ли то проблем саме дисфорије?
Засад нема јасног ни сигурног одговора.
Донедавно се све ово тицало само одраслих људи који су сами сносили последице својих одлика и поступака. Међутим, транс-активисти су се однедавно устремили на децу.
Симптоми гендерне дисфорије код деце у 80 одсто случајева нестају до пубертета, па дечаци – који су се и хватали играчки за девојчице – одрасту у хармонији са својим мушким телом.
Проблеми настају ако се таква деца нађу под руком проповедника гендерне идеологије који настоје да искористе сваку и најмању несигурност у полној идентификацији да у њему васпитају припадника супротног пола. Тада почињу да га са што мање година припремају за за „процес преласка“. И, прво се хватају за хормонске препарате који коче процес нормалног полног сазревања.
Са чиме је повезано овакво апсурдно и разорно понашање које детету наноси очевидну и непоправљиву штету?
Одговор је повезан са појмом „афирмативност“. А он са увереношћу да је друштво прожето предрасудама и мржњом према „рањивим мањинама“ и да зато особености у полном понашању и самоидентификацији не треба примати као нешто неутрално, него их и „афирмисати“ и ватрено подржавати.
Coming out, буквално „излазак из“- односно, отворено проглашавање себе гејем или трансгендером – зато се поздравља као акт смелости који је од користи за цело друштво. Коа нешто што је достојније поштовања и херојскије нео, например, спасавање људи из пожара.
Идеологија налаже да се ревносно подржава „гендерни идентитет“ и да се дете – чим се уоче симптоми да је „трансгендер“ –почне припремати за „прелазак“.
Родители су суочени са моћним пропагандистичким притиском. Сугерише им се да ће њихово дете – ако му не промене пол – у будућности неизбежно извршити самоубиство.
Понавља им се: “Желите ли да имате живу девојчицу или мртвог дечака?!“
У некаим западним земљама већ су почели да родитељима који се противе „преласку“ одузимају децу.
Један коментатор је већ указао: „Трогодишњи трансгендер – то је као мачак-вегетаријанац“.
Ово подсећа на други британски скандал: банда у Ротерхему је током 15 година силовала, дрогирала и присиљавала на проституцију девојчице, а полиција је то заташкавала јер су силоватељи били Пакистанци, а жртве – белкиње. Полиција је за себе била решила да јој је боље да буде оптужена за огрешење о службене обавезе него за – расизам.
Вратимо се клиници у којој децу унесрећују за цео живот.
Мада је то друга врста злочина, и њен бизнис цвета зато што се људи не усуђују да препрече пут злу, чак ни да јавно против њега устану.
У Британији је проглашавање за „хомофоба“ или „трансфоба“ крајње штетно за каријеру.
Све је ово повезано и са веровањем, посебно на Западу, да се човечанство постепено и праволинијски креће од мрачних времена и фанатизма ка прогресу и светлој будућности толеранције и разноликости.
У овом контексту се и очевидно и тешко безумље попут трансгендерне идеологије прима као знак `прогреса` и цивилизацијске супериорности.
А праволинијског прогреса напросто – нема.
„Напредне нације“ могу бити авангарде и у злу и у безумљу, а заосталост – добродошла.
На путу у пакао боље је бити међу онима који заостају.
Сергеј Худиев
