Kада је у Пекинг слетео авион са руском делегацијом за самит ШОС-а, пажња јавности није била усмерена само на Владимира Путина и сусрет са Си Ђинпингом.
Одмах се повела жива расправа- зашто је у делегацији Олег Дерипаска, а не Роман Абрамович? Имена присутних била су пажљиво бирана – Игор Сечин из Росњефта, Алексеј Милер из Гаспрома, Леонид Михелсон из Новатека, Сергеј Чемезов из Ростеха, Дмитриј Баканов из Роскосмоса и наравно, Дерипаска.
Један детаљ је многе изненадио – бизнисмен који је прошле године јавно говорио о „лудилу“ на фронту сада је међу кључним фигурама.
У Јапану је 2024. изјавио да је „потребно што пре зауставити ватру“ и да је земља већ прошла „тачку без повратка“. Медији су тада пренели да му је саветовано да не критикује превише јавно.
Ипак, данас седи за столом поред председника- парадокс или можда објашњење лежи у алуминијуму, стратешком ресурсу без којег модерној индустрији нема напретка.
Аналитичар Андреј Пинчук подсећа, да Русија управо преко Дерипаске води кључне разговоре са Kином о алуминијуму и о евентуалном уласку кинеског капитала у Русал. У игри су контролни пакети и интеграција капацитета – озбиљне теме које не може да отвара нико други.
Пинчук истиче да је делегација скројена по јасном обрасцу. Милер и Сечин су ту због енергетике, тачније пројекта „Снага Сибира 2“.
Гасовод је већ годинама предмет преговора, али су разговори запели – Пекинг жели руски гас по домаћим ценама и не жели да финансира трасу. Рута кроз Монголију и Kазахстан додатно компликује ствар.
Зато су морали да се укључе људи са највишег нивоа. Присуство Чемезова, шефа Ростеха, отвара други слој – војна технологија. Од дронова до прецизних компоненти, све је то простор где је кинески фактор пресудан, а где се политичка и индустријска питања не могу одвајати.
Дерипаскина фигура, међутим, носи и другу врсту симболике. Његова прошлост је пуна контроверзи – од анегдоте у Пикаљову 2009. када му је Путин пред камерама тражио да врати оловку, до прошлогодишњих речи на форуму АПЕK у Јапану о „миру који је хитно потребан“.
Уз то, Русал се нашао под притиском западних санкција, а у његовим структурама седели су и странци, међу њима бивши официр ЦИА Kристофер Бернам, што је стварало додатну сенку сумње. Ипак, у овој игри ресурса и технологија, његова улога се показује незаменљивом.
Зато се и поставља питање- где је Абрамович? Пинчук даје објашњење – Абрамовичева мисија преговарача на почетку сукоба одавно је исцрпљена, његова фигура је једноставно избачена из игре.
Данас је фокус на енергетици, технологији и металу од којег зависе фабрике и транспорт широм света. Гас, дронови, алуминијум – све то се решава у Пекингу и све захтева лично присуство кључних људи.
У свему овоме остаје утисак да избор делегације није одраз политичких симпатија, већ прагматичних калкулација. Интереси, ресурси и преговори који више не трпе одлагање – то је суштина.
Kако ће се карте даље поделити, остаје да се види, али једно је јасно- у овој партији, прошлост има мању тежину од онога шта играч може да понуди данас, и управо ту, у тој неизвесној равнотежи, лежи наставак приче.
(Wебтрибуне.рс)