Традиција употребе новца на просторима данашње Србије веома је дуга и сеже у далеку прошлост. Српски динар има дугу историју, а можемо је пратити од почетка 13. века
Kада је у средњем веку дошло до формирања независних држава у Европи, сваки владар је своју политичку независност истицао ковањем сопственог новца. Исти случај је био и са средњовековном српском државом, која је почела да јача од владавине Стефана Немање током друге половине 12. века.
„Динар” се међу Србима први пут помиње у изворима с краја 1214. године, у време Стефана Првовенчаног. Новац су, све до пада Деспотовине, 1459. године под турску власт, наставили да кују готово сви српски владари, и то широм територије српске средњовековне државе, у ковницама које су се налазиле у близини бројних рудника сребра као што су Брсково, Рудник, Ново Брдо, Сребрница, Трепча и други.
Битно је напоменути да у средњовековној Србији није постојала централа државна ковница. Српски средњовековни новац је кован у више места, обично у близини бројних рудника сребра или у градовима.
Прво самостално ковање новца у средњовековној српској држави започео је краљ Стефан Радослав по узору на византијски новац.
Један од најбитнијих рудника сребра у том периоду свакако је био Брсково (код данашњег Мојковца, у Црној Гори) при ком се налазила и ковница новца, а по својој вредности остао је чувен брсковски динар.
Брсковски динар је назив за средњовековни сребрни српски динар, рађен у ковачници (тврђави) рудника Брсково. Kако су емисије новца називане према његовом пореклу, тако се већ 1277. године, за време краља Драгутина, назив “брсковски динар” нашао у Дубровачком царинском статуту. Понекад се новац по пореклу помињао у ширем смислу области или државе, као “динари краља Рашке” или “рашки динари” како је навођено у Венецији.
Прве емисије брсковског новца биле су по квалитету равне венецијанском грошу. Има података да су биле и вредније тј. имале мало већу тежину од венецијанског. Све док је српски новац имао те карактеристике, Венеција га је радо примала.
Међутим, кад је дошло до пада његове вредности, додуше минималног, и на тежини и на квалитету, Венеција је зауставила његов пријем. Управо због тога, чувени италијански књижевник Данте Алигијери сместио је српског средњовековног краља Милутина у свој чувени еп “Божанствена комедија” ни мање ни више него у – пакао, а владар је оптужен за фалсификовање.
Бројност, разноврсност и лепота средњовековне српске валуте, достигла је свој врхунац за време највећег српског владара, краља (1331–1346), а потом цара Душана (1346–1355), када се превазилазе суседне земље тога времена.
Српска средњовековна држава се угасила у 15 веку, доласком Османског царства, а са њом се и угасила производња новца.
Све до половине 19. века у употреби је био велики број различитих монета страних држава. У периоду турске превласти, на територији данашње Србије радило је неколико ковница турског новца, Ново Брдо, Kучајна и Београд. Назив последње врсте турског сребрног новца – пара – присутан је и данас као назив стотог дела српског динара.
