Погледајте Западни Балкан!
Као што је показао недавни Берлински самит, лидери Француске и Немачке схватају да се морају фокусирати на стварна решења проблема Западног Балкана.
Визија Европе „целе, слободне и мирне“ има један недовршени део који сада називамо Западни Балкан, а који је раније био познат као Југославија, пре него што је та земља утонула у рат, етничко чишћење и геноцид. Земље које се тамо налазе – Босна и Херцеговина, Косово*, Србија, Северна Македонија и Црна Гора – се налазе у стању мира, али то је крхки мир. Регион се налази у проблему који би лако могао да се прошири на остатак Европе и да утиче на интересе и безбедност Сједињених Држава.
Најтежи проблеми су односи између Србије и њене бивше покрајине, сада независне републике, Косова и сукоби у Босни и Херцеговини око државног идентитета и опстанка. Оба сукоба имају корене који сежу до пређашњег рата, оба истичу фундаментална питања идентитета и дубоко су емоционална. Ови проблеми су као сломљене кости које су на брзину састављене и лечене погрешно: они утичу на све и наставиће да стварају невоље – невоље које су, још једном, достигле своје кризне димензије. Поврх ових проблема, цео регион пати од ендемске корупције, ниског државног капацитета и владавине коју бисмо пре могли описати као патронажну и клијентелистичку него законски утемељну. Такође, утицај Русије на Западном Балкану је у порасту последњих година. Иако Русија тешко може играти главну улогу у региону, она може отежавати ситуацију и бити реметилачки фактор.
НЕУСПЕХ СТАРОГ ПРИСТУПА
Шта треба чинити? Европа и Сједињене Државе су покушале да консолидују Западни Балкан и то им није пошло за руком. Потребан је нови приступ који препознаје озбиљност проблема и прихвата да ће за његово решавање бити потребно пуно времена и значајних средстава. Претходни покушаји су оманули или зато што су стварни проблеми игнорисани, или због тога што је покушаано да се сувише брзо постигне много тога.
Већ дуги низ година Европа и Сједињене Државе охрабрују локалне лидере да пажњу преусмере са најтежих проблема, који су их довели у жустар међусобни сукоб, на технички и аполитични рад на интеграцијама у Европску унију (ЕУ) и НАТО. Постојала је нада да ће на тај начин неугодни сукоби омекшати и постати решиви. Сада је јасно да овај приступ неће функционисати.
До сада је пропао сваки покушај да се дође до великог пробоја, било кроз измену устава БиХ, било кроз премошћавање јаза између Београда и Приштине. Свако прихватљиво решење ће укључивати болне компромисе. То је неодољиво искушење за све кварилачке елементе да компримисне идеје прогласе за издајничке.
Балкански проблеми се не могу решити преко ноћи. Они неће нестати док балканске земље брзином пужа напредују ка придруживању ЕУ. Они захтевају сталну и стрпљиву пажњу још много година, од стране великог броја људи, на челу са локалним лидерима уз подршку Европе и Сједињених Држава.
Потрага за решењима се мора наставити, али тихо, по могућности далеко од очију јавности и без нереалних очекивања о брзим успесима. Спољни актери могу помоћи дипломатијом другог колосека (неформална дипломатија; прим. прев.), далеко од очију јавности и насловних страна. Разумљиво, требаће пуно времена за постизање напретка, а постепени добици се могу изгубити у повременим застојима.
ВРЕМЕ ПОЛАКО ИСТИЧЕ
Док траје потрага за одговорима на велика балканска питања и процес напретка ка чланству у ЕУ и НАТО-у, Европа би требало да помогне региону да се поново повеже и поново изгради везе са својим ширим суседством. Тужно је и иронично да је данас теже путовати од једног до другог дела некадашње Југославије него од Варшаве до Париза. Слободно кретање људи, идеја, новца, роба, услуга и података унутар Балкана и између региона и Европе ће много допринети изградњи поверења и стварању захтева за добром владавином.
Интеграција у западну политичку, економску и безбедносну архитектуру је и даље вредан, па и суштински циљ, али смо далеко од њега. Ипак, интеграција неће сама по себи решити регионалне политичке проблеме. НАТО и ЕУ могу прихватити само добро уређене државе, у миру са собом и суседима. Преостала два балканска конфликта управо то спречавају: они онемогућавају формирање стабилних и добро уређених држава. Нико не жели партнера за кога је владавина права шала и чији су суседи жустри непријатељи.
Ургентност ситуације на Западном Балкану наглашена је недавним пробојем; донедавно је постојао и трећи изазов: одбијање Грчке да прихвати име свог суседа Македоније. Две земље су ипак решиле тај проблем кроз прихватање новог компромисног имена „Северна Македонија“. То је био најлакши од свих великих балканских проблема. Ипак, за то им је требало скоро 30 година, уз огромне трошкове. Северна Македонија је изгубила скоро 15 година за напредак ка чланству у НАТО-у и ЕУ будући да је квалитет њене власти склизнуо са позиције најбоље на позицију најгоре у региону.
Северна Македонија је поново на тешком али обећавајућем путу. Време за Босну, Косово, Србију и остатак региона полако истиче. Сада је прави моменат за европско руководство да се, у сарадњи са Сједињеним Државама, окрене ка Западном Балкану и његовим проблемима посвети пажњу коју заслужује, али и да обрати пажњу на наше интересе који захтевају стабилну и просперитетну Европу и западну алијансу.
Стога, није довољно само да се ослањамо па постојеће механизме за решавање ових проблема. Европски лидери имају право да се ангажују на Западном Балкану, а Сједињене Државе морају бити спремне да подрже ове напоре.
АУТОРИ ТЕКСТА:
Френк Визнер је био каријерни дипломата који је служио у администрацијама осам председника. Био је амбасадор у четири наврата, подсекретар за одбрамбену политику, као и подсекретар за питања међународне безбедности. Сада је саветник за међународне односе у Сквајр петон богсу, међународној адвокатској канцеларији.
Камерон Мантер је извршни директор и председник Ист Вест института у Њујорку. Он је три деценије био амерички каријерни дипломата који је обављао функцију америчког амбасадора у Србији од 2007. до 2009. године.
Марко Прелец је стручњак за Југоисточну Европу и државе бивше Југославије. Тренутно је професор праксе и директор Пројеката примењене политике на Школи за јавну политику при Централноевропском универзитету.
(за Стандард превео Радомир Јовановић)
