Текст Бојана Пајтића на једном опозиционом порталу, представљен као “убитачна анализа”, у ствари је класичан пример лицемерја и политичког спина. Нико ко познаје Пајтићев политички опус и траг који је оставио у јавном животу Србије не може озбиљно да схвати његове данашње покушаје да себе представи као морални ауторитет и заштитника уставности.
Јер, да будемо искрени сви знамо ко је Бојан Пајтић. Човек који је годинама био на власти, а иза ког су остали само трагови корупције, пропасти институција и приватизације која је урушила читаву Војводину, сада глуми просветитеља и браниоца “правног поретка”. Он, који је у време док је био политички моћан ћутао на све злоупотребе и трговину утицајем, данас пише патетичне есеје о “грађанској непослушности” и “уставној лојалности”.
Његово поређење данашњих блокада и протеста са Гандијем, суфражеткињама или Мартином Лутером Kингом је не само смешно, него и увредљиво за здрав разум. Он младе људе, који су објективно незадовољни, покушава да убеди да су део неке историјске борбе, док их заправо користи као политичку муницију. То није “уставна лојалност”, то је подводљење. Није то борба за правни поредак, већ манипулација емоцијама и енергијом младих, који у овој игри постају потрошна роба.
Пајтић врло добро зна шта ради, он спинује, извлачи историјске паралеле, злоупотребљава појмове и све то сервира кроз опозиционе медије, који му обезбеђују простор да младима пласира мит о њиховој “историјској улози”. У суштини, ради се о класичном политичком инжењерингу: опозиција нема програм, нема резултат, нема подршку, па зато покушава да створи привид кризе и револуције, гурајући студенте на улицу да би они гинули за њихове привилегије.
Зато овај текст није никаква анализа, него манифест једне пропале политичке класе која данас покушава да се врати на сцену преко леђа младих људи. И најтрагичније је што Пајтић, као и остали из тог миљеа, нема трунку одговорности према тим истим студентима. Њега не занима шта ће бити с њима кад заврше у сукобу с полицијом, кад буду таргетирани или процесуирани. За њега су они само алат, средство притиска, фигура у партијској игри. И ту долазимо до суштине: онај ко се данас представља као “чувар поретка” заправо је најодговорнији за његово урушавање. Они који су годинама исмевали институције и приватизовали државу сада кукају над уставом. Они који су оставили земљу у руинама сада држе лекције о реду и законитости. А млади људи су само жртве тог цинизма гурају их у обрачун који не разумеју до краја, да би неко други себи обезбедио политичке поене.
У том смислу, Пајтићев текст је бесмислен јер долази од погрешног човека у погрешном тренутку. То није анализа, то је спин. То није брига за поредак, то је брига за опозициони рејтинг. И то не треба називати “убитачним” текстом, већ још једним јаловим покушајем да се очај опозиције упакује у филозофску форму.
Зоран Ђорђевић
бивси министар